О књизи у којој се даје осврт на рад и стваралаштво књижевнице Данице Марковић, која је обележила прву деценију 20. века, говорила је, осим ауторке, и Слободанка Пековић.
Слободанка Пековић је говорећи о помало заборављеном делу Данице Марковић оценила да је жалосно то што је наша култура углавном изолована од своје средине, јер је парадоксално то да управо мале културе често не чувају од заборава своје истинске великане.
Ова књига, како је она нагласила, представља резултат вишегодишњег, мукотрпног истраживачког рада ауторке, чија субјективност и лични доживљај Данице Марковић омогућавају верни опис њених животних драма.
Бранка Радовановић је, према речима Слободанке Пековић, успела Даницу Марковић да представи у новом контексту, док нам сама књига омогућава полифонију читања дочаравајући читаоцима одређени део културне историје и уводећи бројна факта која показују време и околности који су утицали на њен живот и дело.
„Књига стога има неколико функција – она је корективна јер нас тера да промишљамо о томе шта све чини корпус једне књижевности, затим меморијска јер шири знања о одређеној личности и теми, али има и функцију која осигурава да нешто не буде заборављено“, констатовала је Слободанка Пековић.
Бранка Радовановић се такође осврнула на свој вишедеценијски истраживачки рад на припреми ове књиге, као и бројне недаће које је имала при настојањима да је објави с обзиром на то да је настајала у изузетно тешком времену за књигу и издаваштво.
Ауторка је испричала да се са ликом и делом Марковићеве срела још у средњој школи и да је желела да оживи сећање на ову изузетно талентовану књижевницу, која је пала у заборав иако је током своје литерарне каријере добијала одличне критике. О њој су писали и Јован Скерлић и Антон Густав Матош, који се посебно дивио њеној слободи писања о женској сексуалности, што је било веома необично за време у коме је живела.
„Треба подвући то да је она у легендарној Антологији новије српске лирике, коју је приредио Богдан А. Поповић, била уврштена као једина жена песникиња“, подсетила је Бранка Радовановић.
Она је потом детаљније говорила о животу и раду Данице Марковић, чије стваралаштво спада у групу оних књижевних дела која су писале талентоване Српкиње пред Први светски рат, а чији трагични живот (смрт деце, развод, туберкулоза) ипак није успео да је онемогући у томе да све до смрти ствара пре свега поезију, али и прозу, као и да интензивно сарађује са дневним листом Политика, другим листовима и књижевним часописима.