Налазите се | Бајка о никада снимљеном филму Горана Паскаљевића (Bookvar магазин)
Вероватно сви знају за прослављеног југословенског и српског редитеља Горана Паскаљевића. Са друге стране мало њих зна за његов филм Мачији плач.
У питању је прича о девојчици која је рођена са недостатком кратког крака петог хромозома  и због тога је неспособна за самосталан живот. Они који имају овај синдром не могу да говоре и да ходају већ пузе и мијаучу, те се због тога овај поремећај и зове „синдром мачијег плача“. Да ствар буде гора, девојчицина мајка и отац су проблематични људи са маргине друштва. Груби, и сами повређени и одбачени од стране друштва, они су се одмах одрекли таквог детета.
Као нека врста спасиоца и светионика у олуји живота појављује се девојчицин деда Милан, радник отпуштен из Наменске који се сада издржава узгојем зечева и прављењем и продајом шећерлема деци. Добродушан какав јесте, и ма колико и сам маргинализован и одбачен, Милан жели своју унуку јер то је једноставно исправно.
„На снимању Посебног третмана у некој паузи на сету, упитао сам Љубу Тадића, руком показујући прво на главу, а затим на срце, одакле он игра. Љуба ме је погледао, застао и подигао отворену шаку негде око рамена, баш на идеалној половини између главе и срца, и завртео је као да имитира рингишпил. ’Одатле играм’, рекао ми је Љуба. И то је то! И ја одатле гледам. Зато некад гледам очима, некад срцем, али видим оно што се сусретне, памтим само оно између, у чему очи и душа заједно учествују.“
Међутим, он за то нема сагласност биолошких родитеља (ћерка му никада није опростила што се после смрти њене мајке поново оженио, а зет му је… па… кретен), а „…ред је ред“, како већ пева Ђорђе Балашевић. „Све ја то поштујем јер више било би убица него птица које одлећу ка северу.“
Закон је неумољив и Милан се, на путу ка својој унуци, суочава са гомилом законских препрека и зачкољица. Ма колико људи на које наилази у институцијама били предусетљиви и спремни да му изађу у сусрет, његов подухват траје превише дуго.
Овде се у причи појављује и прослављени режисер Горан Паскаљевић који заједно са својим пријатељем и сарадником Ђорђем Д. Сибиновићем  ради на сценарију за нови филм. Паскаљевић је у то време завршио филм Сан зимске ноћи о аутистичној девојчици. Желео је да настави свој започети филмски циклус у коме кроз причу о болести као различитости и Другости приказује  жал што друштво овакве прилике не користи за сопствени развој кроз емпатију, већ посеже за конфликтом и сопственом деволуцијом. У потрази за таквом причом сазнали су за случај деде који се бори за своју унуку.
„Хоћу да снимим још један, другачији филм о болесној девојчици. Филм о разлици које се сви код нас плаше и згражавају. Хоћу метафору различитости која ће показати да није љубав ако волимо само оне који су нам слични. Хоћу да покажем како можемо бити бољи људи само ако схватимо да нас разлика одређује према другима и према себи.“
Прича их је толико дотакла да они почињу да помажу деда Милану (у стварном животу то је Зоран Живановић из Крагујевца) у његовој борби и границе између уметности и живота се полако бришу.
„Агресија бранилаца људских права без предмета угрожености скренула ми је пажњу да пазим шта радим и говорим хиљаду пута више него дечаци из моје генерације који су се волели као ми с девојчицама.“
Некако се десило да у то време и Сибиновић и деда Милан оболе и да је обојици била потребна помоћ. Паскаљевић им је помогао да се извуку и излече. Били су на ивици смрти, а славни редитељ је био ту за њих и помогао им је да изађу живи и, колико-толико, здрави. Иронија је да је он у том тренутку био здравији од обојице, а да су га обојица надживела.
Зато је и тако мало људи чуло за овој филм. Аутори су завршили сценарио, добијена је и подршка Филмског центра Србије. Горан Паскаљевић је био пун енергије и био је спреман да дође на сет.
Претекла их је смрт. Велико Паскаљевићево срце престало је да куца, а филм Мачији плач никада није снимљен.
Ипак, не желећи да толики рад, енергија и емоције које су уложили у ово дело буду бачене у ветар, Ђорђе Сибиновић је исте вечери када је сазнао за Паскаљевићеву смрт сео и почео да пише бајку, бајку о режисеру, сценаристи и филму на коме су радили. То је такође бајка о једном деди, баки и унуци. Роман је завршен за свега четрнаест дана, а  објављен је на дан рођења преминулог редитеља. Издавач је Службени гласник.
Попут неснимљеног филма и роман говори о различитости као потенцијалу да развијемо или откријемо оно најбоље у нама. Болесна девојчица, као Другост, прилика је да људи покажу какви јесу. Или да открију какви јесу.
„… нема примера усвојене хендикепиране деце који би основано подржали  самосвест о хуманости коју пословично гајимо о себи као израженом својству нашег народа. Такво стање пати за нас болна чињеница: хендикепирану децу усвајају само породице из иностранства.“
Милан је свестан да је његова борба готово узалудна. Он не испуњава услове ни за хранитељство, а још мање за старатељство. Његова човечност се огледа у неодустајању од борбе за дете. Он постаје отелотворење оне чисте, непатворене доброте која постоји у нама.
„Људи зазиру од свега што не разумеју, а плаше се сваке разлике. Мирни су само када у окружењу препознају исте примерке, сопствене копије. Нису људи лоши, али су лењи да активно живе, тешко се мењају, а још теже прихватају туђе промене.“
Иако је тема мрачна и црна, ово је ипак бајка, позитиван прича која слави живот и доброту. Написана је у славу и на част свих оних који се, попут деда Милана, бране из празне пушке. И који не одустају од тога.
Пише: Милан Аранђеловић