У уторак 25. јуна, у књижари „Геца Кон“ представљена је књига Новинарство и филм Сање Домазет и Маје Вукадиновић.
О књизи су говориле ауторке и Гордана Милосављевић Стојановић, уредница издања.
У уводном делу Гордана Милосављевић је рекла да је књига првобитно била намењена студентима и постдипломцима као уџбеник, али да је током рада прерасла у специфичну историју филма која ће бити занимљива широј читалачкој публици. „Књига је подељена на два дела, један теоријски и други који се бави анализом десет најзначајнијих новинарских филмова. Књига је врло информативна и спада у групу издања која из специфичног угла, кроз једно специфично сочиво, показују историју друштва. Праћењем историје филма и новинарства може се сагледати како су се мењале демократије у свету, како се мењао однос према медијима, како су новинари од суперхероја у неким тренуцима постајали чланови полуилегалних, па чак и мафијашких организација“, открила је уредница.
Ауторка Маја Вукадиновић период тридесетих и четрдесетих година прошлог века, почев од Насловне стране Луиса Мајлстона, сматра златним добом новинарских филмова. „Новинар на филму подсећао је на истражитеља и детектива, јер су се тада снимали детективски и гангстерски филмови.“ Шездесетих година, интересантно је, готово да није било филмова о новинарима, а она мисли да је кључни филм био Сви председникови људи из 1976. године, јер је тада тема истраживачког новинарства постала веома популарна. „Новинари су представљени као борци за правду и истину“, открива Маја Вукадиновић. „Седамдесетих година снимљен још један значајан филм о медијима и новинарству, а то је Мрежа са Феј Данавеј у главној улози, у којем се предвиђало много тога што ће се касније десити у медијима и који приказује шта је све телевизија спремна да учини да би повећала рејтинг, какав је однос новинара и уредника, како је дошло до појаве ријалити програма“, приметила је она.
Сања Домазет је напоменула да су њих две обрадиле оне филмове без којих дефинитивно не може да се замисли новинарски филм као нови жанр у кинематографији, а новинарство је на филму постојало још у доба немог филма, као пратећи елемент.
„Ово је омиљен предмет међу мојим студентима, који уживају и желе да сами истражују, а да ја седим и слушам их док држе предавање о новим филмовима на које наилазе и објашњавају ми зашто су они битни. Чини ми се да настава треба да буде таква, интерактивна, а студенти треба да уче оно што их занима и да траже области у којима проналазе себе и које желе даље да истражују“, поручила је професорка Домазет.
„Писање и рад на овој књизи били су узбудљиви, а Маја и ја смо се својски трудиле да направимо уџбеник који може да се чита са уживањем. Чини ми се да смо бар делимично у томе успеле. Дефинитивно, ко год буде читао књигу нешто ће сазнати, забавиће се, едуковати и осетити се као активан члан наше филмске заједнице“, закључује ауторка.
Ауторке су феномен новинарства на филму истраживале у раздобљу од готово целог века, полазећи од родоначелника жанра, филма Насловна страна из 1931. године, до новијих остварења филмске уметности из актуелне, треће деценије 21. века.
Посебно су анализирани филмови Грађанин Кејн Орсона Велса из 1941. године о медијском магнату Рандолфу Херсту, Сладак живот Федерика Фелинија (1960) који је донео општепознати термин „папарацо“, Сви председникови људи Алана Пакуле из 1976. године, настао недуго након чувене афере „Вотергејт“, који је бацио ново светло на истраживачко новинарство.
Међу филмовима које су ауторке издвојиле нашла су се и остварења Црвени Ворена Битија (1981), Вероника Герин Џоела Шумахера (2003), Капоти Бенета Милера (2005), Ђаво носи Праду (2006), Под лупом Тома Макаратија (2015), Она је рекла Марије Шредер (2022) и Џеки Пабла Ларејна из 2016. године.