У уторак, 26. септембра, у књижари „Геца Кон“ представљена је књига ЦРНА ДАМА, Барбаре Садурске. Осим ауторке, о књизи су говорили Урош Ђурковић, Милица Маркић и Петар В. Арбутина.

Урош Ђурковић рекао је на почетку да ово није роман о шаху, али јесте херменеутичка шаховска партија с читаоцем, вишеструко интригантна, са толико наративних изненађења да је то права реткост. „Барбара Садурска упорно растура наш хоризонт очекивања. На самом почетку уљуљкате се у једну готово миметичку причу, али она на крају има изненађујући обрт, разрађен до бриљантне структуре“, каже критичар. Ђурковић открива да књига обухвата временски распон од 14.000 година, од палеолита до данас. „Тај симултанизам временских планова нарочито је интригантан, јер ова књига има не само изузетну наративну структуру већ и озбиљне поетске квалитете, који се веома добро виде и у преводу“, наглашава Ђурковић.

Преводитељка Милица Маркић испричала је како је на необичан начин дошла до ове књиге и открила да је ауторка романа Барбара Садурска добитница Награде „Витолд Гомбрович“ за свој први роман. „Сви писци који добију ту награду имају заједничку црту, а то је да се држе Гомбровичевог манира да су ситуације у свету ‒ шифра“, приметила је преводитељка. „Прича о рату у бившој Југославији само је полазиште, ауторка је хтела да исприча причу о ратним страдањима и геноциду уопште. Шаховски потези су за њу само метафора за оно што се догађа у животу и како један погрешан потез може да доведе до катастрофалних последица или до неког сјајног финиша“, истакла је Маркић.

Према речима ауторке, прича је почела од рата, јер се рат одигравао у време њених студија, те је захваљујући новинарима и историчарима била веома упозната с дешавањима. „То је за нас било неподношљиво, то што су на наше очи гинули људи који су могли бити наши пријатељи“, рекла је Барбара Садурска. У то време упознала је јунака свог романа, Србина који је своје детињство и младост провео у Југославији и који јој је објашњавао шта се дешава у његовој земљи која се распадала. „Још од тада та прича ми није давала мира, а сâм роман почела сам да пишем 2014. године, када је почела инвазија Русије на Украјину“, каже ауторка. Тај момак из студентског дома постао је прототип личности лауфера у Црној дами.

Барбара Садурска поделила је дубоко лично искуство и открила је да је њена пријатељица, која је била фотограф, отишла у ратно подручје, те да је након повратка патила од посттрауматског синдрома. Нагласила је како се рат на Балкану, иако се одвијао далеко од њих, одразио и утицао и на њихов живот. Додала је да нико нема привилегију да буде само жртва или кривац, те да је захваљујући причи свог јунака, који се није називао Србином већ Југословеном, могла да боље разуме дубоку и трагичну историју региона.

Ауторка је такође казала и да верује да рат, откад је у цивилизацији и историји људског рода почео да се појављује, до данас траје непрекидно. „У суштини, увек су исти разлози који доводе до рата, било да је то освета, жеља за експанзијом, било да је страх од уништења; они се понављају, као и трауме које остављају за собом. У стварности нам се показује оно што смо имали и у древној историји ‒ повод је увек исти, а то је да је човек човеку вук“, казала је она.

Петар В. Арбутина истакао је мотив црног атамана, коњаника, црног човека, црног детета, као вишеструку, вишезначну и слојевиту персонификацију. „Прва експликација која нас води ка томе јесте смрт, или нешто што не мора да буде крај земаљских дана особе, али свакако нешто што далеко надилази наше познање света и подразумева некакву сепарацију из познатог света“, објашњава он. Арбутина је казао и да је књига у њему отворила многа питања, зато што је више тема покренуто на врло оригиналан начин. Ту је, пре свега, питање рата и подизање свега онога што подразумева некакво непосредно, стварносно, друштвено, цивилизацијско и свако друго искуство рата на виши ниво. Постављајући питање заједничког именитеља, Арбутина сматра да је оно што је инспирисало ауторку ‒смрт. „Дубока је свест о ограничености нашег животног века, те отуда и велики распон у роману од палеолита до данас, као и велики распони у подтексту у семантичкој равни између главних јунака овог текста“, објашњава он. У рату нема ничег фасцинантног, не постоји јасна граница између добрих и лоших момака, а ратови до којих стиже метафорика или прозна намера ове књиге јесу ратови који почињу 90-их година, након којих неће бити великих споменика. „Након тих ратова нећемо моћи да реконструишемо победника, нити да одамо подразумевајућу цивилизацијску пошту пораженима. Ти ратови су нека врста цивилизацијског инцидента, а наша ауторка је из Пољске гледала оно што се дешавало у Југославији, или што се сада дешава у Украјини, заправо монтажу атракције, медијски објективизовану слику рата, што је, дакако, страшно, али на онај начин на који медији желе, објективизују и формирају ту информацију тако да буде страшна“, истиче Арбутина. Зато она шири причу на индивидуе које немају чак ни име. Доживљај рата за нас је као експлозија догађаја којима ми покушавамо да дамо некакав контекст, имена, да унутар тог контекста објективизујемо добро и зло. Имамо проблем који је нерешив, а то је смрт која се предаје даље, смрт која се контекстуализује у различитим временским перспективама, нагонска потреба за преживљавањем и у истој равни потреба да се прича исприча. Други аспект јесте сцена у којој приповедач из палеолита са својим јединим пријатељем вуком посматра неке друге људе око ватре и види да су они обучени у коже вучјег чопора. То је суштина људске цивилизације: једи или ћеш бити поједен. То је суштина рата, казао је Арбутина.