Књижевница Лаура Барна о роману “Црвени пресек”, импресионисти Кости Миличевићу: Пишчева дужност је, између осталог, да се бори и указује на аномалије у друштву, мањкавости и неправде, изазване заборавом.
ПОСЛЕ Анице Савић Ребац, Веселина Чајкановића, Лазе Костића и Исидоре Секулић, којима се посвећивала у ранијим романима, књижевница Лаура Барна се у новом делу под насловом “Црвени пресек” ("Службени гласник") окренула великом српском импресионисти Кости Миличевићу (1877-1920) и настанку његове слике “Видо, острво смрти” из 1919, страдалој у немачком бомбардовању током Другог светског рата.
Ово је роман о писању романа и потрази за грађом о трагичној судбини једног од најзаслужнијих сликара српског уметничког експеримента, који су пустили дух и дах модерне Европе у Србију. Истовремено и прича о судбинама свих оних превише сензибилних и неспремних да зарад ситних, тренутних интереса изгубе вековима грађен идентитет. То је, такође, роман о љубавима, неспоразумима, жељама и надањима, емоцијама испреплетеним кроз савремене догађаје, али и оне из прошлости...
* Роман сте и посветили свим преосетљивим душама...
- Пошла сам од себе, као уметника, писца и жене, а верујем да нас је много сличних, и да ћемо се препознати. Ако нигде друго, оно бар у роману.
* Јунаци су наизглед обични људи?
- Али само наизглед, јер свако од нас носи довољно градивних елемената за освојено звање: комплексно биће. Дакле, Математичар чудне појавности и још чуднијег понашања, који у изнајмљеном сутерену некадашње Уметничко-занатске школе на Дорћолу проналази седам цртежа Косте Миличевића и оставља их изабраницима, игром комбинаторике, у руској књижари у центру Београда; Продавачица с бурном породичном историјом у коју је самовољно заробљена; дорћолски сликар жељан лепоте али и страсти; Писац у узалудној потрази за првом реченицом, и Коста Миличевић као велики маг и играч који нам разоткрива тајанствену поруку седам цртежа, тиме и мистерију слике “Видо, острво смрти”.
* Шта вас је подстакло да пишете о овом сликару?
- Трагизам уметника, генија, иноватора, експериментатора који својом смелошћу и креативношћу померају границе. Неспутано и бескомпромисно, па и по цену живота, иду напред. Самим тим, они једно доба чине златним, или великим, или можда револуционарно црвеним. Како год, реч је о корифејима новог времена, чијом заслугом, чак и бројношћу мали народи постају велики, али и саставни део свеопштег цивилизацијског и културолошког прогреса.
* Какву улогу у роману игра његова слика “Видо, острво смрти”?
- Та слика је настала по Костином повратку са Крфа, 1919. године, где је боравио као ратни сликар при Врховној команди. И могло би се рећи да је имала сличну судбину као и њен стваралац - трагичну. Наиме, страдала је у нацистичком бомбардовању Београда, али они који мисле да је оружјем и голом силом могуће уништити уметност, преварили су се. У људској природи је да разара да би поново имала прилику да гради. Звучи неразумно, али је нажалост тако! Од седам сликаревих скица, нацртаних 1903. године, у возу, при његовом повратку из Минхена, као визија Великог рата али и острва смрти - Вида, писац реконструише чувену слику “Видо, острво смрти” враћајући је у живот, али и историју уметности, самим тим изриче упозорење да је уметничко дело неуништиво и кад мислимо да је уништено оним разоритељским импулсом да би се створила тобоже прилика за поновно грађење.
* Шта симболизује Миличевићева трагична судбина?
- Коста Миличевић је био један од најзначајнијих представника српског уметничког експеримента, зачетник српског импресионизма и модерне уметности уопште у Србији. У Београд је стигао из Враке код Скадра и постао 1895. године један од првих ученика Прве српске цртачке школе Кирила Кутлика, али и остао њен последњи ђак и кад су школу преузели Риста и Бета Вукановић. Немаштина и сиромаштво су га пратили као усуд, све до 8. фебруара 1920. , кад је пронађен смрзнут, гладан, оболео на трамвајској станици Господарска механа на Сењаку. Након два дана умире у болници у Видинској. Његова судбина могла би бити парадигма трагизма уметности и уметника уопште на овом поднебљу. Али, морам напоменути да је Коста Миличевић трагизам носио оптимистички, радосно и лако, као што би се носиле удобне ципеле.
* Кажете да данас постоји много Коста Миличевића, да су судбине уметника увек тешке и трагичне, да је све исто... Како се уметници сналазе у овом времену?
- Тешко, уосталом као и у сваком претходном времену. У будућност не смем ни да завирим, не из кукавичлука или страха, него пре због неверице да би се култура и уметност могле уздићи на пиједестал који стварно заслужују, махом услед неразумевања њиховог значаја али и огромне моћи - од појединца до друштва.
* Шта проналазите у ликовима српских великана културе, којима се предано бавите у књигама?
- Не знам ко кога проналази и шта тачно у коме проналазимо: да ли ја њих, или пак они мене, наслутивши отвореност, преосетљивост и спремност бар на вербалну побуну због неправде која упозоравајуће и опомињуће невидљивом тинтом стоји исписана као мото “Црвеног пресека”. Пишчева дужност је, између осталог, да се бори и указује на аномалије у друштву, мањкавости али и поменуте неправде, изазване пре свега заборавом. Пребрзо заборављамо јер хитамо што брже да живимо. Занемарујемо прошлост из страха да нам не промакне садашњост, и бојазни да не дочекамо будућност. И кога смо таквим живљењем оштетили? Не, тиме нисмо наудили само себи него и онима који су нам креирали атмосферу и миље пријатног и здравог живота и оставили нам у аманет обогаћено место уткавши у њега бод сопственог трагизма. То би бар требало да поштујемо!
СПРЕМНОСТ НА ИГРУ
* На шта би читаоци требало да се припреме?
- Комплексно постављена конструкција отворила је бројност кракова овог романа-лавиринта или романа-потраге, где писац, у трагању за грађом, у њих увлачи или призива своје ликове, али и читаоце, не би ли се срели са сопственим пресеком. С друге стране, истичем и вертикалну слојевитост романа, попут вулканских наслага дугог памћења места, али и појединаца који су на том месту креирали догађаје и преводили их у историју. Игра је најбезболнији начин стицања и упознавања свег дешавања у пресеку, али и њиховог трајања. И онај ко не уме да се игра, боље и да не улази у “Црвени пресек”.
НАКУПЉЕНО ПАМЋЕЊЕ
Црвени пресек може бити лични, субјективни доживљај света и онога што тај свет у микроплану представља, али може бити и колективни осећај времена и простора заснован на културном, уметничком и историјском наслеђу којег опет, обезбеђују појединци. Појединац, јединка и његов креативни учинак је основ на ком се баштини идентитет једне нације, иако се, често, нехатом, небригом, па и немаром, деси - као у роману “Црвени пресек” - да се тај и такав појединац незаслужено скрајне или прећуткује. Црвени пресек може бити и место с накупљеним памћењем, какво је Дорћол, са историјским наслагама бурних дешавања, чија значења и поруке временом не јењавају, напротив, боје се у “црвено” - каже, о наслову своје књиге, Лаура Барна.
Бранислав Ђорђевић