У препуној Сали биоскопа Синплекс синоћ је представљен нови роман Лазара Јовановића Гавранов парадокс. Говорили су Миодраг Младеновић, уредник, Ивана Крстић-Мистриџеловић, проф. на Криминалистичко-полицијском универзитету и инспирација за лик професорке Вите Ивановић, и аутор.
Према речима уредника Миодрага Младеновића, након врло успешног трилера Шифра Рајс, аутор је у сали, која синоћ није била само место за филмске пројекције, представио једну храбру књигу, која нас не забавља већ нас преиспитује. „Она нам не нуди одговоре, већ поставља питања која ретко имамо храбрости да сами себи поставимо“, каже он. Тврди да ово није роман о смрти, већ о свему ономе што смрт остави иза себе. „О тишини у стану где више нико не пали светло. О телефону који звони, али више нико не подиже слушалицу, о писму које никада није стигло до оног коме је било намењено“, казао је уредник. „У Гласнику смо поносни што смо објавили ову књигу. Гавранов парадокс није обичан трилер, ово је прича о истрази која не води само до убице него и до истине коју можда нико не би смео да сазна. Ово је прича о Београду каквог нема на разгледницама, који не светли ноћу, већ тоне у сенке. Београду чији се тајни досијеи не чувају у архивама, већ у нечијим сећањима, непроспаваним ноћима, шапатима који нестају пре него што их ико чује. Ово је роман у којем једна смрт отвара врата прошлости које су многи пробали да затворе“, објаснио је Миодраг.
Професорка Ивана говорила је о утемељености романа у историјским фактима. Један од примера јесте и лик краља Александра Карађорђевића, чији је живот, а нарочито смрт, и даље предмет живог интересовања, чак и спорења. Указала је на чињеницу да су у роману верно приказани мање познати или потпуно непознати детаљи о овој интригантној личности, називаној краљ војник, осветник Косова, победник са Куманова, јунак са Битоља, краљ ујединитељ, витешки краљ, Александар од Југославије и бројним другим именима. Она одаје признање аутору за напор уложен у истраживање и његову креативност у хируршки прецизном уклапању истраживачких резултата у потку нарације, чиме је сваки делић мозаика нашао своје право место у композицији романа. Такође, похвалила је аутора као доброг зналца хералдике, значења и тумачења симбола, као и места где се они налазе. „Читалац се води на својеврсно хронолошко путовање уназад, током којег се њихов изглед и улога смењују откривајући како су данас добро му позната места изгледала у својој почетној тачки на историјској ленти времена. То потврђују описи Римског бунара на Калемегдану, дворског комплекса на Дедињу, храма Александра Невског на Дорћолу...“, закључује професорка.
Аутор каже да је ова књига парадокс сама по себи. Њено писање било је својеврсно путовање кроз сенке, како туђе тако и личне, кроз скривене ходнике људске душе. „Ово је прича о скривеним истинама и шапутаним лажима. О маскама које носимо и застрашујућој лепоти онога што лежи под њима. О издаји, али и о безусловној потрази за правдом. Сваки преокрет, свака обмана на њеним страницама рефлектује свет у којем живимо – онај у којем је поверење ломљиво, а истина често у власништву оних који желе да је погрешно представе. И као таква, често је најопаснија“, открива Лазар. „Најзад, упркос тами која вреба са њених страница, постоји још нешто скривено у њеним редовима – а то је нада. Она слепа, али неопходна вера у то да је један зрак светлости довољан да отера сенке“, закључио је аутор.