ЛОНДОНСКИ ПОГЛЕД НА БАЛКАНСКИ РАТ И МИР

Срби и Хрвати ускоро ће опет бити заједно

Јелена Јиндра - Глобус

Др. Дејан Ђокић, српски повјесничар, професор Голдсмитхс Цоллегеа у Лондону, који је привукао позорност јавности недавно објављеном књигом “Недостижни компромис: српско-хрватско питање у међуратној Југославији”, говори о перспективи односа између двају народа што су 90-их ратовала, а сад покушавају бити добри сусједи

Србијански повјесничар др. Дејан Ђокић изванредни је професор модерне и сувремене повијести и директор Центра за студије Балкана на Голдсмитхс Цоллегеу у Лондону. С повјесничаром Дејаном Јовићем, главним аналитичаром хрватског предсједника Иве Јосиповића, истовремено је у Лондону био постдипломац и, како сам пише у захвалама, провео безбројне сате дискутирајући о Југославији. У Београду је недавно, у издавачкој кући “Фабрика књига” Дејан Ђокић објавио пријевод својег докторског рада, иначе писаног на енглеском језику, на радноме столу Борислава Пекића, а управо га је Дејан Јовић и представљао. Ријеч је о повијесној студији “Недостижни компромис.

Ваша се књига супротставља увријеженом мишљењу да је Југославија унапријед била осуђена на пропаст због надметања између српске и хрватске националне идеологије. Повијест прве Југославије приказујете као повијест хрватско-српских компромиса. У чему је онда бит српско-хрватског питања које је 50 година након споразума Цветковић-Мачек на власт довело Милошевића па Туђмана те, потом, рат?

- Точно је да се у књизи супротстављам аргументима по којима је Југославија била осуђена на пропаст од самог почетка. Такви аргументи су углавном базирани на читању повијести унатраг, из перспективе распада и ратова из деведесетих година прошлог стољећа. Повијест међутим, барем повијест Југославије, није књига која се чита унатраг. Умјесто да олако тврдимо како је та држава била умјетна – као да су друге државе природне и богомдане – много је занимљивије упитати се зашто је Југославија настала и зашто се одржала тијеком већег дијела 20. стољећа, стољећа које је било најнасилније у повијести Еуропе, континенту који је колега Марк Мазоwер с правом назвао “мрачним континентом”.

Питање (не)компатибилности српске и хрватске националне идеологије захтијева да му приђемо опрезно и да га проматрамо у нијансама, истанчано. Те двије идеологије нису биле фиксиране у стању међусобног сукоба прије 1918., а нису ни касније. Оне су се још развијале у вријеме настанка Југославије, а и данас се мијењају; национализми имају своју повијест, те своје успоне и падове. Затим, не треба заборавити ни југославенску националну идеологију која се прожимала с хрватском, српском, а у једном тренутку чак и словенском националном идеологијом. Заправо, настанак модерне хрватске националне идеологије нераздвојив је од настанка југославенства. А чак су и најекстремнији облици тих идеологија у бити прихваћали велику сличност и сродност између два народа самим тим што су тврдили да су ови други у ствари припадници њихове нације, само то наводно још не знају.

Точно је да у књизи тврдим да се међуратна Југославија може боље разумјети ако јој приступимо као периоду у којем се стално тражио компромис, или споразум, како се тада говорило, између Срба и Хрвата, иако не занемарујем многе проблеме. Ипак, показујем како и ти сукоби нису били искључиво национални, него су често били и унутаретнички (посебно међу Србима), страначки, па чак и унутарстраначки. Концентрирати се само на српско-хрватски, или било који други етнички сукоб, није довољно да би се овај период разумио. Није споразум Цветковић-Мачек довео на власт Милошевића и Туђмана 50 година касније. Милошевић је дошао у вријеме социјализма и тек је у листопаду 2000. - дакле прије точно 10 година – изгубио власт.

Туђман, који је у политички живот ушао исто кроз комунистичку партију, вратио се на власт уз помоћ национализма, идеологије која је и Милошевићу помогла да учврсти власт и остане на врху онда кад је комунизам већ пао у Источној Еуропи.

Које су најважније предрасуде о раздобљу међуратне Југославије?

- Код Срба се мисли да су они жртвовали своје животе и своју државност да би ослободили Хрвате, Словенце и остале бивше Југославене, и да су наивно ушли у Југославију, у којој су их ови други послије издали и забили им нож у леђа (метафорички, али и дословно). С друге стране, код Хрвата постоји вјеровање да су их Срби на силу или преваром увели у Југославију у којој их је онда Београд окупирао и економски експлоатирао.

У оба ова мита постоји по неко зрно истине, али у стварности сви су водећи Срби и Хрвати 1918. жељели Југославију, само су се разликовале њихове визије будуће заједничке државе. Међутим, наглашавам да су различите визије Југославије постојале и унутар српске политичке сцене и унутар хрватске. Југославенску идеју су, уосталом, први формирали Хрвати, а касније су је прихватили и српски интелектуалци и на крају политичари, и нитко им није наметнуо ни југославенску идеологију ни државу. Недавно сам објавио, на енглеском, књигу о Николи Пашићу, Анти Трумбићу и југославенској делегацији на Конференцији мира у Паризу 1919-20. Тој делегацији било је допуштено судјеловање на конференцији под именом делегације Србије, пошто Велика четворка (САД, Британија, Француска и Италија) не признаје Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, прије свега због противљења Италије, док је Србија била једна од сила побједница у тек завршеном рату.
Американци признају нову државу у вељачи 1919., али не и делегацију, а тек кад је југославенска делегација увјетовала потписивање мировног уговора с Њемачком у Версаиллесу 28. липња 1919., биле су напокон признате и држава и делегација. Није, дакле, Југославија била версајска творевина како се често погрешно тврди, иако је точно и да Југославија не би била могућа да силе побједнице у Првом свјетском рату, с изузетком Италије, нису гледале са симпатијама на уједињење Јужних Славена.

У првим годинама након уједињења Срби су сматрали да је само централизирана, “проста” држава, попут Србије отприје 1912., јака и ефикасна држава, док су Хрвати били против централизма, због тога што је он значио србијанску доминацију, и залагали су се за “сложену” државу. Превладао је српски модел – којем су се противили и неки Срби, а подржавали су га и неки Хрвати и остали несрби –. Али, то је било вријеме кад су се сложене државе попут аустроугарског и отоманског царства срушиле (пропало је и руско и њемачко царство), а мање, компактније државе-нације – којима је на руку ишла идеологија права народа на самоопредјељење коју је изнад свих заговарао амерички предсједник Wилсон - изашле су као побједнице из Првог свјетског рата. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца била је створена као држава троимене српско-хрватско-словенске нације, а већина водећих Срба, Хрвата и Словенаца заиста су вјеровали да су припадници исте нације. Чак и кад су признавали да таква нација још није била сасвим формирана, вјеровали су да ће се то догодити у будућности.

Јесу ли српске политичке елите биле најодговорније за нестабилност и ове посљедње Југославије, као и прве Југославије?

- Срби су били најодговорнији или ако хоћете најзаслужнији за стварање Југославије, а може се рећи да су били и најдоговорнији, као највећи народ, за њезину нестабилност и кризе. Међутим, Хрвати, као други највећи народ, одмах су иза Срба по заслугама и одговорности. Однос између Хрвата и Срба кључан је за стабилност Југославије, као што то тврдим у књизи. Ако се смијем на тренутак пребацити на данашње, постјугославенско стање, рекао бих да је однос између Србије и Хрватске кључан за стабилност читаве регије. Због тога поздрављам у посљедње вријеме учестале састанке између хрватског и србијанског државног руководства. Видите да су влакови из међуратног периода, који симболички показују вољу за компромисом, поново покренути, не само у оквиру новоформиране жељезнице СХС.

Колико се хрватски предсједник Туђман у пракси уопће надовезивао на најважније хрватске политичаре међуратне Југославије, а Милошевић на оне српске?

- Милошевић, колико ми је познато, није се уопће надовезивао ни на коју личност из међуратног периода. Не знам ни колико га је овај период уопће интересирао. Ако је желио имитирати неку повијесну личност, то је свакако био Тито, мада су га многи његови сљедбеници и гласачи радије видјели као новог кнеза Лазара или Карађорђа. Али Милошевић није био јако опсједнут српском повијешћу, свакако не све до ескалације сукоба на Косову крајем деведесетих, а упитно је колико је и тада заиста био заинтересиран за српску повијест. Па у Србији је државна телевизија у то вријеме вртјела партизанске филмове у којима Бата Живојиновић (заједно с Борисом Дворником) убија стране окупаторе и домаће издајнике у Другом свјетском рату, много чешће него повијесне емисије о Косову.

Туђман је у том смислу комплекснија личност. Он је такођер био фасциниран Титом – погледајте само како га је опонашао у ношењу униформи – а из међуратног периода мислим да му је Владко Мачек био најзанимљивија особа, прије свега због споразума из 1939. Наиме, Мачекова бановина била је географски већа него данашња Хрватска, пошто су у њу ушли значајни дјелови данашње Босне и Херцеговине, а и један мањи дио Војводине.

Зашто су Србин или Хрват из 1918. и данашњи Србин или Хрват два потпуно различита свијета?

- Том изјавом, коју су пренијели неки београдски и загребачки медији, хтио сам рећи двије ствари: прво, покушаји рестаурација и повратка у прошлост једноставно нису могући, а друго, нације нису заједнице живих и мртвих, како многи националисти, не само код Срба и Хрвата, сматрају.

Данашњи Срби и Хрвати имају између себе више заједничког него са свијетом њихових предака отприје 100 година.

Јесу ли се хрватски и српски национализми мијењали кроз повијест, односно колико су они из 90-их година прошлог стољећа били наставак оних формираних на политичкој сцени прве Југославије?

- Јесу, мијењали су се и мијењају се и данас. На ове модерне национализме више су утјецали догађаји из Другог свјетског рата него они из међуратног периода.
Јесу ли доиста Срби традиционално оријентирани прозападно - антифашистички, а Хрвати традиционално проњемачки (нацистички) и проталијански (фашистички) као што и данас тврде, поготово у српском друштву?

- Точно је да су у међуратном периоду многи Срби били прозападно оријентирани, али је исто тако точно да се југославенска Влада под предсједништвом Милана Стојадиновића у другој половици тридесетих година окреће Берлину и Риму. Разлога за тај заокрет има више, и Југославију не треба проматрати изолирано од остатка источно-централне Еуропе која такођер постаје економски и политички овисна, прије свега о Њемачкој. Француска и Британија нису у стању заштитити своје мале савезнике и могли бисмо чак казати да их остављају на цједилу.

У истом том периоду вођа Хрватске сељачке странке Владко Мачек прозападно је оријентиран. Међутим, он је био и за то да влада Драгише Цветковића, у којој је Мачек био замјеник премијера, приступи Тројном пакту 25. ожујка 1941, прије свега јер се бојао да ће Југославија бити нападнута и да ће хрватски териториј највише страдати, с обзиром на то да се налазио у сендвичу између Муссолинијеве Италије и Хитлерове Њемачке. Мачек онда улази и у револуционарну владу генерала Симовића послије војног удара од 27. ожујка. Он остаје у земљи када влада одлази у избјеглиштво, али неколико његових најближих сурадника и водећих чланова ХСС су министри у краљевској Влади и избјеглиштву. Дакле, тијеком рата Хрвати имају своје легитимне представнике у југославенској Влади у избјеглиштву. Хрвати, наравно, дају голем допринос партизанском покрету отпора, а има нешто мало Хрвата и код генерала Михаиловића. Точно је, наравно, да је НДХ савезница нацистичке Њемачке, али њу нису подржавали сви Хрвати, чак не вјерујем да ју је икад подржавала већина Хрвата осим вјеројатно оних првих дана еуфорије због успостављања независне хрватске државе. Убрзо међутим многи Хрвати увиђају прави карактер те државе, а сам Мачек проводи већи дио рата на свом имању у Купинцу, у некој врсти кућног притвора, а једно краће вријеме био је у Јасеновцу. Наравно, усташе су били Хрвати, али већина Хрвата нису били усташе. Не треба ни изједначавати усташе и домобране.

Како ви видите перспективу земаља насталих распадом Југославије?

- Сви знамо да постоје економске, спортске, културне па и политичке везе и да, без обзира на повремене проблеме и тензије, те везе јачају из године у годину. У не тако далекој будућности све земље бивше Југославије бит ће дио Еуропске Уније. Највјеројатније ће сви користити еуро. Не очекујем међутим да ће се обновити Југославија као једна држава, као што је некада постојала. Но, исто тако не могу са сигурношћу тврдити ни да неће.

Што мислите о појму Југосфера? Како ће, по вама, возити влакови на прузи Загреб-Београд у будућности?

- Моја повјесна студија није теоријски индикатор могућег заједништва у будућности: једини циљ ми је био да понудим једну другачију анализу тог периода који је доста запостављен, посебно у повијесној литератури на енглеском. Тај међуратни период представља први покушај Јужних Славена да живе заједно и да сами изграде своју заједничку државу. Они су имали пуно проблема, доста су гријешили, али моја књига показује да је било и доста добре воље и невјеројатно пуно енергије која је уложена не би ли се постигао споразум. Такођер, не треба заборавити да прва Југославија није имала довољно времена да се консолидира, а и међународна ситуација јој није ишла у прилог: големо људско и материјално уништење које је донио Први свјетски рат и наслијеђе тог рата, свјетска економска криза, и на крају међународна политичка криза која је резултирала Другим свјетским ратом, још разорнијим од Првог, нису дали много шансе ни далеко старијим и снажнијим државама, попут Француске, на примјер. У том рату Југославија је подијељена и дошло је до крвавог грађанског рата и рата против окупације, који је био вишеслојан и који је имао елементе идеолошког, етничког и вјерског сукоба, колаборације и ослободилачког рата. А опет, побиједио је онај покрет који је успио привући највећи број припадника свих југославенских народа који су на крају рата обновили Југославију. Као што Југославија није створена у Версаиллесу 1919., исто тако није ни обновљена од стране совјетских тенкова и англо-америчке дипломације 1945. Мада, треба истакнути, да су ове три силе подржавале обнављање Југославије на крају Другог свјетског рата и да без те подршке вјеројатно не би било Југославије.

Што се тиче “југосфере”, британски новинар и писац Тим Јудах вјешто се досјетио да једним именом назове успостављање све ближих културних, економских и политичких веза на тлу некадашње Југославије, да тим именом опише овај још увијек доста повезан простор. Ја сам прије три године на једном предавању у Лондону употријебио термин“пост-Yугослависм” (постјугославенство), да опишем управо тај простор у коме живи неких 25 милијуна људи који се међусобно разумију без преводиоца, који слушају сличну музику, воле сличну храну и који имају доста заједничких интереса.
Не ради се ту наравно о неком пројекту да се обнови Југославија, нити се ради само о југоносталгији, него напросто о чињеници да смо јако слични и да и даље постоји тај један простор кога више тога повезује него што га раздваја. Не мора тај простор никад више бити јединствен – уосталом ни у међуратној ни у социјалистичкој Југославији он никада није био потпуно интегриран – али везе очигледно и даље постоје и то је по мени одлично. Баш у вријеме кад сам одржао споменуто предавање, у Загребу су српског глумца Небојшу Глоговца физички напали ногометни хулигани. Док су се медији у регији с разлогом концентрирали на ову вијест, мени је било занимљивије и значајније да прочитам да је представа у којој су глумили Глоговац и његове београдске колеге – иначе сви млађи глумци које хрватска публика не може памтити из доба Југославије – била распродана мјесецима унапријед иако је играла неколико вечери заредом.

Дакле, влакови од Загреба према Београду и возови од Београда према Загребу већ неко вријеме редовно прометују. Тој прузи предвиђам свијетлу будућност, посебно јер је путовање влаком једноставније и јефтиније, требало би бити и удобније, а свакако је мање штетно по климу од летења авионом. Видите да су и жељезнице Словеније, Хрватске и Србије закључиле да је најбоље да удруже снаге

Југославенску повијест не истражујете изван еуропског и политичког и друштвеног контекста, а и живите у Лондону. Каква би будућност земаља бивше Југославије данас највише одговарала “свијету”?

- Точно је да тврдим да је међуратну Југославију тешко разумјети изван њезина повијесног и географског контекста. Она јест у кризи, имате нестабилни демократски поредак, стална распуштања скупштине и честе изборе, политичке атентате и увођење диктатуре. Али погледајте остатак Еуропе, погледајте Њемачку, Италију, Шпањолску... Читав тај међуратни период британски је повјесничар Е.Х. Царр одлично описао насловом своје књиге “Тхе Тwентy Yеарс’ Црисис, 1919-1939” (Двадесетогодишња криза).

Нису дакле Југославија или Балкан нешто много друкчији од остатка Еуропе, иако се тако обично мисли. Што се тиче лондонске перспективе... Ми – Хрвати, Срби и остали бивши Југославени –много смо мање важни него што обично мислимо и у овдашњим вијестима смо углавном само кад се убијамо или када се догоди нешто што има везе с крвавим ратом из посљедњег десетљећа прошлог стољећа. С окончањем саге око генерала Ратка Младића вјеројатно ћемо посљедњи пут бити вијест дана, бар у догледно вријеме. И то ће бити добро.

Др Дејан Ђокић је аутор: