У Клубу – књижари – галерији Гласник, у уторак, 17. септембра, представљена је књига Божанствени безбожници 1 Сање Домазет .
О књизи која представља и једно од издања у оквиру својеврсне трилогије, осим ауторке, говорила је и уредница издања Гордана Милосављевић Стојановић.
Ово је дело о уметницима који су живели и стварали у складу с постулатом да стварати уметност у савременом свету значи и спасавати сопствену душу. Они о којима је овде реч (Габријела Мистрал, Гарбо, Распућин, Висоцки, Неруда, Ружевич, Мишима...), доказ су да „велики уметници заувек остају деца, а за децу је Христос рекао: Пустите децу да ми приђу“.
Уредница се током представљања детаљније осврнула на то како је дошло до идеје да ова књига, као и њене претходнице (Божанствени безбожници 2 и 3), након бројних питања и инсистирања читалаца, буде објављена у Гласнику, након првог издања, објављеног пре десетак година у издавачкој кући „Евро Ђунти“.
„У овом издању су сабрани сви есеји који су се налазили у тој књизи објављеној пре десетак година, али су ту сад и нови, који су им придодати“, објаснила је она.
Реч је, како је такође објаснила, о причама о људским душама и томе како у животу заправо треба поступати, јер су сви јунаци ових есеја управо захваљујући таквом односу према животу завредели епитет „божанствених безбожника“.
„У књизи су представљени необични детаљи из живота тих људи, оно што их чини посебним, а који показују како су они, борећи се за оно до чега им је стало, заправо спасавали и сопствену душу“, напоменула је уредница.
Ауторка је оценила да би радост с којом је писала ове есеје требало да буде и гарант радости њиховог читања.
„Реч је о најразличитијим причама о најразличитијим личностима, а чини ми се да се њима до сада нико није бавио на један овакав начин“, казала је она.
Сања Домазет је нагласила да је пролазећи кроз биографије ових личности наилазила на невероватне, до сад непознате детаље, који се углавном могу пронаћи и у овој књизи.
„Посебно задовољство представља и то што нам се до сад нико није обратио са жељом да оповргне неки од података изнетих у некој од ове три књиге“, истакла је она.
Есеји Сање Домазет подразумевају да човек као духовно биће долази гладан на овај свет и ту свету глад ова књига жели да утажи. Овде су похрањене и приче о нежном пријатељству Милене Барили и Ђорђа де Кирика, светим сликама-ранама Надежде Петровић, спознаји Формана док је снимао Амадеуса да је Моцартова уметност била прозирна, савршена, тако невина, да његов филм мора имати религиозни занос... Ово је и књига о списима Марије Кири, који ће, похрањени у једној библиотеци у Паризу, бити радиоактивни још неколико хиљада година, о страсној љубави Ребеке Вест са овим просторима, о поезији Буковског што беше и олуја и плодна, величанствена река, као и написи због чега су генијални тонови Глена Гулда и Марије Јудине били божански прелети, као што је боја била света, сломљена светлост код Пикаса и материја која хоће да буде грех и љубав и нови живот код Фриде Кало. Ево дела за читаоце-ствараоце, који смисао налазе онда када зароне у животне дубине, светост сазнања, слатке капи росе у којима су светови чула, разума и духа...