У уторак, 21. маја, у Клубу-књижари-галерији Гласник представљена је књига ПУТ У НИГДЕ Бориса Субашића. О књизи су, осим аутора, говорили Мирко Радоњић и Борисав Челиковић.
Уредник Борисав Челиковић рекао је да је ово веома слојевита књига и много више од путописа. Може бити и антрополошка студија и етиологија са низом живописних опсервација. Истражујући, Борис је отишао на места где људска нога одавно није крочила, приметио је Челиковић.
Мирко Радоњић рекао је на почетку да Борис започиње свој пут у Нигде, где су ромејски цареви населили Словене са Балкана, укључујући и Србе, да штите њихов свет од пошасти која му је претила са истока. Наставља путовање по Кападокији, задивљен њеним подземним градовима, затим се пење уз малоазијски Олимп да би стигао у Бурсу, у којој открива османски косовски мит, па у Никеју, где је утемељена хришћанска црква, а касније, у присуству Светог Саве, рођен и њен српски небески ресор. „Одласком на крај Кападокије Борис Субашић наставља оно што је започео на Атосу, као путник по Светој Гори, и у Светој земљи, у своје прве две књиге, ходочашће путевима Светог Саве Српског, кога назива једним од највећих путника које је људски род имао“, приметио је Радоњић. Он наглашава да је Свети Сава централна фигура ове трагачке трилогије, а не сам аутор.
Добар репортер је хроничар садашњице, чије око камере сједињује и протекло и оно што ће бити, објашњава Радоњић. „Управо у дијалектичком додиру епоха између којих су као под високим стражарским котама анадолских Срба – чувара западног света, амбиси дубоки читав миленијум, крије се суштина ове књиге. Она нам обасјава свет, наш а туђ, одузет, штуро и шкрто сажет у црнилу, којем смо у бољем случају успевали да опипамо само грубе црте лица“, закључио је Радоњић.
Аутор наглашава да га је на ово путничко истраживање покренула порука-путоказ, коју је учени монах Доментијан из 14. века вешто сакрио у житију свог учитеља Светога Саве, коме је био сапутник. Припремајући се за путовање, истражио је научну литературу о античкој Анатолији, данашњој турској Анадолији, којој припада Кападокија, и открио бројна сведочанства из ромејских и арапских извора о малоазијским Србима. „Не би било ни ове књиге, нити бисмо данас постојали као народ да се Свети Сава није изборио за самосталну српску цркву и тиме међународно признање српског језика у анатолијској Никеји, данашњем Изнику. То се десило под малоазијским Олимпом, где је у манастиру Полихроно Свети Методије са својим ученицима, малоазијским Словенима, створио глагољицу и ћирилицу. Ко су били ти Словени? Према византијским и арапским изворима у највећем броју Срби, које је као граничаре према Омејадском калифату у Малу Азију од 7. века колонизовало Ромејско царство. Центар колоније био је Гордсербон, „град Срба из Гордије“, а током ратова они су се раселили све до планинског венца Таурус, који дели Блиски исток од Евроазије. Два века су живели и умирали у суровим планинама области Нигде, у тврђавама на Лулону и на Киликијској капији, а савременици су забележили да су до последњег чували језик и идентитет“, испричао је Субашић. „Осетио сам позив да после 1.000 година одам почаст сенима давно несталих сународника и вратим их у колективну свест народа којем су припадали“, закључио је он.