ИЗВОР:  Данас, Викенд, Књига

28. децембар 2013.

О књигама Миленка Пајића, које као иновирани прозни израз брзо постају оријентирна тачка наследних приповедања, мора да се пише истраживачки и студиозно јер Пајић више него вешто одговара духовним изазовима времена.

Пајић то не чини само књигама, он истражује могућности Радионице звука, слушамо његове радио-драме, препознајемо његово познавање позоришта, филма, сликарства, стрипа... Аутор је Библије постмодернизма, романа Пут у Вавилон, уредник књижевне ревије Арт 032... Тема овог разговора његов је најновији роман Очевина, који судећи по композицији јесте још један „приручник о могућности прозе“.

За велику књигу, пише Мелвил у „Моби Дику“, потребно је изабрати велику тему?

- Најбоља је она тема о којој аутор највише зна, која у њему изазива дубока осећања, за коју је везан целим својим бићем. У новом роману Очевина пишем о свом духовном наслеђу. Моја баштина није материјалне природе, нисам наследио њиве и ливаде, нити некретнине. Моја Очевина састоји се од успомена на родитеље, рођаке, остале ближње, другове и пријатеље. Већи део наслеђа су писма, делови преписке, омиљена лектира, породична библиотека, књиге разних жанрова... Кад боље размислим, заиста сам богат човек.

Ви ни сами не схватате, казала је Ахматова Бродском, шта сте написали?

- Могао бих да напишем још један роман о томе како је настајала, настала и објављена Очевина. Имам обичај да унапред планирам композицију будуће књиге, а да онда у дужем периоду испуњавам постављени план. Тако се лагано крећем ка циљу, градим одаје и спратове књижевне грађевине која је и мени самом у великој мери непозната. Откривам њене скривене ходнике, лагуме и доксате. Зидам, пишем и то потраје доста дуго, у овом случају три године (и још две у потрази за издавачем)... Све док ми се не укаже права слика овог креативног подухвата, док не откријем како та палата заиста изгледа и шта садржи. На крају будем и сам изненађен, обрадован моћним изгледом замка који израња из облака и магле моје маште. Очевина је, на крају, била много тежа, мрачнија и болнија него што сам на почетку могао и да претпоставим. Знао сам шта пишем, али докле ћу стићи, шта ћу све открити, нисам знао. И то је добро. Књига ми се указала као самосвојно биће-дело.

У збирци приповедака која је освојила Андрићеву награду („Имам причу за тебе“, Завод за уџбенике, 2009) дали сте дефиницију приче. По вама она је древна, бескрајна, не може се зауставити, сасвим је посебно биће. Да ли се држите своје теорије или је допуњавате?

- У новосадском часопису Поља објавио сам есеј у којем поредим суштину нарације са једним природним феноменом који је открио Тесла. Ради се о Теслином обртном магнетном пољу. Мени се чини да је таква и прича: апстрактна - присутна, нечујна - гласна, невидљива - моћна, делатна - дискретна, неуморна - бескрајна... Истраживање суштине приповедања и приче наставља се. Непрестано се појављују њене нове особине. Зато не разумем зашто се писци присиљавају - и добровољно пристају на то - да користе тзв. класичну, линеарну нарацију. Шта је на овом свету линеарно? Шта је заокружено, компактно, сигурно? Ништа. Зашто се од романа императивно захтева да буде линеаран? Филм је давно пробио тај наметнути захтев. Он је фрагментаран, скоковит, апсолутно нелинеаран. Филм је за себе освојио знатан степен слободе, а писци су се сами одрекли авангардне традиције. Пристали су на диктат тржишта, а заузврат нису добили ништа. Добар део савремене књижевности пристаје на уцене, иде назад, признаје заблуде (постмодерне) и прима пацке.

Познати сте као мајстор кратке приче, сада сте потписали роман од 520 страна. Какав је ваш став према обиму и форми књижевног дела?

- Тачно је да Очевина има 520 страна. Али, на том простору пласирао сам неколико (тачније 12 + 1) „малих романа“. Шта значи ова синтагма? Ево примера. Лаза К. Лазаревић никад није написао роман (по форми), али су неколике његове приповетке по свему - мали романи. Исти случај је са Борхесом - сажети, сабијени, слојевити мали романи. Никад се не бих усудио да на пет стотина страна распредам једну једину тему. И не бих то никад учинио да нисам нашао ово решење које ми је по свему одговарало... Поставићу вам једно питање: Шта заиста остаје иза великих романа, класичних дела светске и домаће књижевности? Какво је стварно сећање већине читалаца, па и оних професионалних? Шта је остало у нашој меморији иза Рата и мира, Чаробног брега, Замка, Сеоба? Атмосфера, расположење, емоције, бројни фрагменти и епизоде... Зар је то мало? Рачунао сам на такву врсту сећања читалаца Очевине. Писац се не држи по сваку цену великог обима ако није у стању да иза сваке своје реченице потпише да је неопходна.

Интересантан је ваш однос према документу и фантастици. Како стоји факат наспрам фикцији, јава наспрам сна?

- Увод (Последња писма писана руком) и први део Очевине (Музеј изгубљених писама) баве се феноменом кореспонденције, дакле писмима и дописивањем. Књигу сам у почетку замишљао и она је требало да буде епистоларни роман. Током рада на грађи дошао сам до бољег решења. Први део (документа, факта) - огледа се у другом делу (прича, фикција), коме сам дао наслов Сазвежђе малих романа. Први део огледа се у другом као лик у огледалу и склапа у целину као две половине јабуке. Тако сам повезао, објединио, укрстио и увезао у целину стварно и нестварно, документа и (ис)повести. А шта је документ? У тренутку писања љубавног писма оно је фантазија једне душе, а кад се стави у коверат, постаје документ, факт валидан и пред судом.

Шта вас је инспирисало и како сте дошли до решења за композицију романа „Очевина“?

- За креирање композиције инспирацију сам нашао у композицији Андрићеве Проклете авлије. Кружни облик тамнице у којој су заточени његови ликови, писац је поновио у композицији романа која се састоји од концентричних кругова. У том смислу и Очевина почиње и завршава се описом путовања на посао и с посла, мојим свакодневним путописом, дакле једним кругом. Роман се зато може читати као да је све дешавање у њему, цела радња, стала у само један једини дан, од јутра до вечери (као у Уликсу). Одлазак и повратак се мешају, поистовећују. Дан личи на круг. А ако се правим садржајем испуни само један дан, онда је могуће осмишљен и цео живот.

По чему је ваш нови роман још необичан? Има ли трагова авангарде, експеримената, проба?

- Колико знам први сам активирао опцију Фонт Цолор. Неке речи просто су морале да буду обојене. Тако су речи непријатељ и мржња обојене црвеном бојом, речи друг и пријатељ - плавом, љубав - бојама спектра... Тако ће једно поглавље из Очевине инспирисано Андрићевим Писмом из 1920 бити заступљено као концептуални рад на предстојећем Ликовном салону Златиборског округа у Градској галерији у Ужицу. Стваралачки путеви неочекивани су, тешко разумљиви, али и чудесни.

Милан Р. Симић