У уторак, 25. марта, у Клубу–књижари–галерији Гласник представљена је трилогија аустријске књижевнице Монике Хелфер, Mосбругерови, Тата и Лавље срце. О књигама су говорили Љубица Арсић, Александар Јерков и Јелена Стoјић.
Књижевница Љубица Арсић говорила је о роману Mосбругерови указујући на свежину приповедања Монике Хелфер које није лишено критичког тона у представљању једне по свему необичне породице, издвојене, сиромашне и другачије од своје околине, на крајњем западу Аустрије. Посебно су упечатљиво, према њеним речима, у овом делу приказана деца, као на Бројгеловој слици, обучена као одрасли, а једино што их одаје јесте мали узраст. Мосбругерове је ауторка посветила својој баки, жени несвакидашње лепоте, која код жена изазива завист, а код мушкараца пожуду. Љубица Арсић укратко је изложила специфичан заплет: када избије Први светски рат Јозефа Мосбругера мобилишу, а његова лепа жена Марија остаје сама са четворо деце да се свакодневно бори против глади, сиромаштва, оштре алпске климе и непријатељски расположених сељана, који у њој виде само прелепу заводницу. Њена лепота извор је њене несреће. Када црвенокоси странац једног дана стигне у село, Марија осећа како се срећа враћа у њен живот, али избор који мора да направи оставиће последице које ће утицати на животе у њеној породици и на генерације које тек долазе.
„После Јозефовог одсуства Марија рађа девојчицу за коју се не зна чија је, она остаје обележена том стигмом, а Марија и Јосиф, супротно библијском миту, у овом роману носиоци су метафоре не о безгрешном, већ о грешном зачећу“, закључила је Љубица Арсић.
О другом делу трилогије, Тати, књизи сећања која „нежно извештава“ о егзистенцијалним стварима и остаје у болном сећању, говорио је Александар Јерков, везујући се посебно за истакнуте мотиве у причи који реферирају на ауторкин однос према књизи и култури, као и на естетску категорију сапатништва будући да су приказани тежак живот ратне генерације у сиромаштву и одрастање деце у тешким околностима, у трагању за сопственим пореклом. Централна фигура је отац, човек с протезом, одсутан, удовац, пензионер, љубитељ књижевности. Александар Јерков запазио је ту упечатљиву слику оца који закопава Кантова дела у кожном повезу као једино благо. Али благо које не треба да буде пронађено, због тога што је човек биће недостатка, а његова потрага смисао је живота... То је једна од истина које Моника Хелфер открива у свом једноставном и моћном приповедању. После ликова баке и оца Моника Хелфер у трећем делу трилогије, Лављем срцу, осликава трагично кратак живот свог млађег брата Рихарда. После мајчине смрти она и сестре расту одвојено од брата. Ретко се виђају, губе контакт, па се међу њима ствара узнемирујућа дистанца, која се осећа приликом његових ретких посета.
Време је немачке јесени, 1977. године. Рихард је сада млад човек, словослагач по занимању. Особењак коме као да није нарочито стало до живота, немирног духа, луталица, у вечитој потрази за собом. Одговорност преузима само када му се повери, па тако и када му бивша девојка препусти дете чији само надимак зна. Наметнута улога оца пружа му барем извесно време ослонац у животу и у љубави према девојчици он проналази смисао... Јелена Стојић приметила је да приповедајући о својој породици Моника Хелфер слика један крст, добијен рођењем, али и став да тај крст не треба да слама и повија јунаке, већ да их уздигне изнад себе самих. Сестра која штити брата, рано осталог без мајке, схвата важне ствари – љубав и прихватање су све што му треба.
Ова трилогија, која је књижевницу Монику Хелфер винула у сам врх савремене књижевности на немачком језику, дирљива је сага о љубави, пореклу, породичним тајнама, припадности и отуђености, али и занемареним жртвама рата.
Моника Хелфер (1947) објавила је током своје четрдесетогодишње каријере више од десет романа, књиге за децу и приповетке. Добитница је многих признања: Почасне награде Аустрије за књижевност, Солотурнске књижевне награде и Награде „Јохан Петер Хебел“. Њен роман Гледај у мене кад ти говорим (2017) номинован је за Немачку награду за књижевност. За роман Мосбругерови (2020) добила је књижевну награду „Шубарт” града Алена за 2021. годину. Роман је постигао велики успех, преведен је на више језика, а Моника је објавила и наставак породичне саге – романе Тата (2021) и Лавље срце (2022).