Налазите се | Представљена књига ПЕЈЗАЖИ И ЛАВИРИНТИ ДУШЕ

У Клубу – књижари – галерији Гласник, у уторак, 7. јуна, представљена је књига Пејзажи и лавиринти душе Јована Букелића.
О овом издању, које је уредио Јово Вукелић, осим аутора говорили су проф. др Зорка Лопичић, психијатар-психотерапеут, примаријус др Милан Бешлин, неуропсихијатар, и Манојло Вукотић, директор издавачке куће „Вукотић медиа“.
Реч је о најновијој студији једног од наших најугледнијих и најискуснијих неуропсихијатара др Јована Букелића, експерта клиничке психијатрије, редовног члана Академије медицинских наука СЛД, профeсора универзитета и књижевника, састоји се од три тематске целине: о души, о психијатрији, о тзв. нормалности. Књига је писана тако да буде приступачна и широј, а не само стручној публици, а њени рецензенти су психијатар проф. др Мирко Пејовић и публициста Радован Поповић.   
Златица Ђокић, начелница Гласникове Службе за маркетинг и односе с јавношћу, констатовала је да се ово дело већ издвојило као популарно међу онима који прате Гласникову издавачку продукцију, напоменувши да се оно налази и међу књигама које је Народна библиотека Србије предложила за откуп српским библиотекама. 
Зорка Лопичић је похвалила литерарну надахнутост наслова студије и констатовала да је аутор спојио у складну целину на први поглед неспојиве теме, па први сегмент књиге чине есеји, други ауторови разуговори с пацијентима, док је трећи посвећен питању шта је нормалност. Она је такође подсетила и на то да данас психијатријски пацијенти нису изопштени из друштва јер су се у међувремену усавршили лекови, али да то никако не значи да психотерапеути нису потребни.
„Посебно је импресивно то како је аутор на литераран начин описао студије појединих случајева из своје праксе и стога је и те како основан његов став да је веома тешко одредити нормалност“, навела је она.
Манојло Вукотић се подсетио дана које су Букелић и он провели радећи заједно у редакцији Студента. Напоменуо је да је Букелић, иако је био уредник, заправо један од ретких чланова те редакције који је касније одабрао медицину уместо новинарства, што је био случај с већином њихових тадашњих колега, али и да је, и поред тога, сачувао смисао за концизно и јасно писање, што ову књигу чини атрактивном и за читаоце лаике.
Бешлин, Букелићев дугогодишњи колега из Института за ментално здравље, истакао је да психијатар мора да осећа емпатију према својим пацијентима да би препознао симптоме обољења, јер не постоји никаква справа која би могла да измери душу. За њега, стога, још увек важи Фројдова дефиниција да је нормалан онај који воли и ради, а да је психијатрија уметност комуникације између лекара и пацијента.
Сумирајући свој дугогодишњи рад на овој књизи каже, аутор је истакао следеће: 
„Дуже од пет деценија трагао сам за пејзажима и лавиринтима душа пацијената. Неки од пејзажа су цветни. Могу се у њима наћи и лепи цветови. Неким од тих цветова китио сам своје реченице и ове своје приче. У појединим шкољкама бирао сам бисере који су пејзаже чинили лепшим. У лавиринтима сам тражио и налазио путоказ ка људима, умоболним, дистанцираним од света и реалитета. У полифонији душа пацијената ослушкивао сам поруке између крика и тишине, а ’срце које јечи – психијатар и кардиолог чују и разумеју свако на свој начин’. У одељку о психијатрији желео сам да одагнам предрасуде и страхове и устврдим, можда храбро, да је психијатрија својим значајним делом наука, потом вештина лечења, али и уметност комуникације. У моју ординацију доспевали су или су довођени људи крхки, дрхтави ’попут јасике’, неспокојни или изгубљени у ковитлацима социјалних, животних и емоционалних стресова и драма. Ово је моја слика тих драматичних и богатих искустава.“