У четвртак 18. маја, у Гласниковој књижари „Геца Кон“, представљена је књига Срби у Руском царству приређивача Борисава Челиковића.
На представљању књиге говорили су Борисав Челиковић, приређивач и уредник библиотеке Корени и Петар В. Арбутина, директор Гласниковог Сектора за издавање књига.
На почетку промоције Челиковић је рекао да је рад на овој библиотеци започет с идејом да се ревитализује замисао коју је утемељио Јован Цвијић кроз Српски етнографски зборник почетком 20. века, као и да се на једном месту сабере комплетно порекло српског народа и насеља у којима су живели. „Ниједан народ није успео да на једном месту сабере комплетно своје порекло, једино је Бугарска академија покушала да уради сличан Етнографски зборник, али ни они га нису завршили“, открива нам Челиковић и додаје да су се на темељима те Цвијићеве идеје развиле многе истраживачке организације које су наставиле његово дело, „тако да ми данас имамо јединствену прилику да можемо да саберемо комплетно порекло српског народа“.
У историји српских сеоба посебно место заузима сеоба у Руско царство почетком друге половине 18. века, и то како по грађи тако и по асимилацији, односно по инкорпорирању у руски национални ентитет већ у другој генерацији насељеника. Приређивач књиге каже да су Срби у Словенији или на Галипољу очували свој идентитет, језик, културу, веру скоро 400 година, а у Руском царству су асимиловани већ у другој генерацији, јер су тако желели.

„Срби су одлазили из Хабзбуршке монархије јер им је био забрањен Свети Сава, забрањена им је слава. Они одлазе код народа који говори сличним језиком, има исту веру и слави Светог Саву. Царица установљава и медаљу за њих, и то седам-осам година након што су стигли тамо“, наглашава Челиковић. Срби су се у Руском царству, према његовим речима, осећали као код своје куће: „То се јасно види из архивске грађе. Предвуковски српски и руски језик били су веома слични. Вера је била иста. У смислу државног напредовања, нису постојала никаква ограничења. Русија их је прихватила као своје и потпуно су били интегрисани у друштво Руског царства. Једино су неки ученији Срби, попут Симеона Пишчевића и грофа Саве Владиславића, памтили своје српско порекло и остали у историјском памћењу Русије. Иако данас на том простору немамо становнике који се изјашњавају као Срби, постоје људи који су пореклом Срби“, закључује приређивач.
Петар Арбутина је пак изјавио да је овај начин сакупљања материјала у овакве тематски заокружене књиге нешто што је јединствено у садашњем издаваштву будући да велики део оваквих студија више није доступан у овом облику. „Ми већ имамо покривен велики део земаља у којима су живели Срби, и с овим антрополошким и антропогеографским истраживањима можемо да се утврдимо на тим просторима на којима више Срби не живе“, тврди он. „Иако је колега Челиковић рекао да су Срби одлазили у Русију као у своју земљу, то је у највећој мери тачно, али не у потпуности“, примећује Арбутина.
„Након реформе Марије Терезије, Војна крајина и Срби који су имали војну и граничарску улогу у Аустроугарском царству почели су да губе своје позиције и привилегије које су имали од бечког двора. Многа права су им била ускраћена и одлазили су тамо где би им је било боље и где су могли да одрже свој статус војне крајине и организацију живота на какву су навикли“.
Арбутина нас је затим подсетио и на то да су марксистички изворници наводили да Срби у војним крајинама нису били слободни, да су били слуге Беча или руског двора: „Срби су у војним крајинама били слободни. Њихова војна и граничарска функција је установљавала њихову слободу и самим тим њихова позиција у Донбасу била је таква да су они могли да задрже свој начин живота, што је био проблем у Аустроугарском царству.“
Арбутина је затим наставио речима да су се Срби борили да сачувају свој начин живота и та мала војна сталешка друштва којима су припадали и која су одржавали на простору Аустроугарске дуги низ година. Руској влади царице Јелисавете Нова Србија била је потребна ради заштите јужне границе царевине, па су Срби граничари били добродошли као елемент вичан томе послу. Зато је оснивање Нове Србије сматрано значајним историјским догађајем, и као такав је касније обележен ковањем спомен-медаље са натписом на латинском Nova Serbia Constituta.