Ђуро Шушњић: Умеће вођења дијалога
Објављено: 21.05.2013.

Поводом 21. маја - Свјетског дана културне разноликости за дијалог и допринос развоју... Подсјетимо се се на сјајан текст социолога Ђуре Шушњића који позива на дијалог и толеранцију: За истински разговор нису потребна никаква правила, већ искрени сусрети људи са различитим погледима не свет: само из тих духовних сусрета рађа се смисао за трпељивост и вредновање туђег става. Људи са бољом душом могу се бар разумети , ако не и споразумети.

Аутор: Ђуро Шушњић
За истински разговор нису потребна никаква правила, већ искрени сусрети људи са различитим погледима не свет: само из тих духовних сусрета рађа се смисао за трпељивост и вредновање туђег става. Људи са бољом душом могу се бар разумети , ако не и споразумети. Они којима је важније да истакну правила пре саме ствари о којој се разговара, и несвесно потврђују да им је више стало до форме него до суштине. Сва та правила за вођење разговора, разрађена до појединости, само су сметње неусиљеном одвијању разговора.

''Ми , додуше, кажемо да неки разговор водимо, но што је разговор више прави разговор, утолико мање је вођење разговора подложно вољи једног или другог партнера.Тако прави разговор никада није онај који смо ми хтјели да водимо. Напротив, опћенито је правилније рећи да ми у разговор доспијевамо, ако не чак и да се у разговор заплићемо. Оно, како ту једна ријеч произлази из друге, како разговор доживљава обрте, како се наставља и довршава, могло би, заиста, бити једна врста вођења, али у овом вођењу су партнери разговора мање водитељи него вођени. Нико не зна унапријед шта ће испасти у току разговора. Споразум или његов неуспјех је као догађање које се одвијало на нама. Тако онда можемо рећи да је нешто било добар разговор, или, такође, да није било под повољном звијездом. Све ово свједочи о томе да разговор има свој сопствени дух, и да говор, који се у њему води, носи у себи сопствену истину, тј. нешто открива и нечему омогућава да се појави, што одсада бива'' – истиче Х.Г. Гадамер у Истини и методи.

Свака везаност за правила разговора ограничава спремност на истинско слушање; свака невезаност за нека начела разговора прети да се он изроди у брбљање. Зато се разговор мора да одвија у оквиру неких темељних начела, довољно пространих да у њима слобода може да игра: да их учесници у разговору не осећају као наметнута споља, него као доживљена и проживљена изнутра. Овде ћу, по први пут у нас, да изнесем та начела, за која вјерујем да би могла бити водичи у сваком разговору од значаја и значења за истину и заједнички живот. Ова начела за вођење разговора потичу из отежалог искуства споразумевања.

1. На једно питање из људског живота по правилу постоји више одговора, па свако мисли да је његов одговор једино истинит, постаје неодговоран, јер доводи у питање друге и друкчије одговоре, па и саму могућност постављања друкчијих питања.

2. Човек је биће које пита и одговара, преузимајући одговорност за последице својих питања и одговора: могуће и стварне, добре и лоше. Овде се одговорност не схвата само као спремност да се поштују обичајне , моралне, верске, правне итд. норме и правила који иначе регулишу однос појединца према заједници, природи, мртвима, себи и сл. Бити одговоран значи бити у прилици да одговориш на изазов, а не само да одговараш пред неком нормом или судом, ако ниси нешто учинио како се од тебе очекивало. Бити одговоран значи бити одговор на изазов што, наравно, не искључује осјећање обавезе и одговорности према другим особама или себи као особи. Бити одговоран значи бити спреман да се на себе преузме кривица за настале последице властитог чина.

3. Ако разговор воде особе а не установе, онда одговорност мора бити лична, иначе је нема. Колективна одговорност постоји тамо где су људи постали равнодушни према злочинцима: ту нико није крив појединачно, или, што је исто, сви су криви. Баш зато што појединац није крив и одговоран, установе никоме не одговарају. Разговор је сусрет различитих људи: овде је битно признање особе која води разговор, а не њене улоге у систему.

4. Ако се сваки одговор на неко питање и не уважи на крају разговора, ипак је добро сазнати да постоје и таква мишљења. Ако је питање о коме се расправља повезано са судбином свих, онда сви имају право да изразе своје мишљење, заједница нема увида у могућа и стварна решења својих проблема: она не зна о себи све што би могла да сазна, ако се отвори.

5. Као личност, човек никада није довршен и свршен; он је биће недостатка. Он нема другог пута да себе употпуни, то јест прошири и продуби, него да ступи у додир са другим људима који се од њега разликују. Од њих он једино може да научи нешто друго, да се мења и развија у погледу разумевања света око себе и самога себе. Промена у свету је промена у њему: ако сви чланови заједнице учествују у разговорима, онда сви уче и напредују у разумевању света и себе.

6. Нема разговора ако се људи сусрећу као странци, то јест ако немају ништа заједничко. Мора да постоји нешто што могу да размене: реч истина упућује на оно што је исто или слично међу њима. Они морају да осете потребу за разговором, да би им разговор уопште постао потреба. А они ће осетити ту потребу ако су свесни разлика, али сличности у осећањима, веровањима и понашању. Увек ваља истицати оно заједничко до чега се у разговору дошло, како би се добило на поверењу и мотивима за даљни разговор. При томе, наравно, оно што је заједничко не мора да буде битно, а оно што је битно не мора да буде заједничко, али мора се почети од нечега што повезује људе.

7. Без поверења у другог и поштовања другог, који тежи истини, без обзира колико је далеко од ње у почетку разговора, нема искреног сусрета између два човека, па уместо разговора две личности, имамо разговор две маске. Људи се могу одлично разумети, али ако не верују један другоме, онда нема заједничког живота, зато је добра воља пресуднија од знања, јер где нема по-вере-ња, нема ни разговора. Сваки уговор само је доказ више да је међу људима нестало поверења. Сваки катанац на устима или вратима сведочи о губитку поверења међу њима. ''Само онај ко верује у свет, може нешто да учини са њим'' – Мартин Бубер. Поверење не ускраћује питања.

8. У разговор се улази с намером да се тражи истина, а не да се оствари победа над саговорником: чим признам право друкчијег мишљења , одричем се права да сам само ја у праву. Чим пристанеш на разговор, остварио си минимум једнакости и трпељивости према другом човеку и друкчијем мишљењу. Разговор није надметање и борба, већ отварање и игра. Херодолт прича у својој Историји да су Перзијанци два пута расправљали о свакој важној ствари: у пијаном стању и трезни. Ако им се допадне оно што су закључили пијани и кад су трезни, онда су усвајали ту одлуку или решење.

9. Сваки учесник у разговору зависи од другога с обзиром на сазнање истине и смисла, и зато однос моћи овде мора бити искључен: сви раде на остварењу бољих могућности мишљења и живљења. Бити зависан од другога не значи бити подређен нити бити надређен : отуда потреба за солидарношћу. Бити трпељив не значи само признати другом да мисли и делује по својој вољи, него и смоћи снаге да се властита мисао и деловање отворе за приговоре и свесну и несвесну допуну.

10. Једини начин да се изађе на крај са сумњом и нередом у нама и око нас, јесте разговор и одговор о томе како ћемо живети. Само кроз разговор можемо ступити у светску културу срца и ума: док водите разговор, потисните, ставите у зграде и заборавите све што није у вези са истином и смислом. Св. Тома има право: ''Боље је знати мало о важним стварима него много о неважним''.

11. Ако у разговор улазе људи који не знају све о некој ствари, онда они не могу ни да предвиде исход разговора: ја и ти нисмо затворени светови. Ако смо свесни да у разговор улазимо као ограничена бића, а разговор донесе плода, онда је то захваљујући нашој мани: она омогућава да учимо и да будемо бољи. Ако учите из љубави, истина ће вас пратити као властита сенка. Као што сунчеви зраци отварају руже, тако ће духовно зрачење отварати ваше душе за оно што је истинито, лепо, добро и свето.

12. Нема другог начина да сваки појединац достигне пуноћу свога бића него да ступи у разговор са другим који се од њега разликује: овај други је могућност њега самога. Одустати од разговора значи одустати од себе, а не само од истине и смисла: ако ме пажљиво слушаш, онда осећаш да разговараш сам са собом у тренутку искрености. Упознај себе кроз мене.

13. Док смо отворени за друга искуства, мисли и вредности, можемо да стварамо: само у додиру са другим можемо да растемо. Онај ко је себе затворио за друге, нема будућности. Као затворено биће, осуђен је да борави у самом себи, без наде да искорачи у ново искуство.

14. Истина није у мени ни у теби, него између нас: зато у разговор уђемо са једним мислима, а изађемо са сасвим другим. Ако верујемо да се разговором долази до истине, онда верујемо у истину: има стварности које постоје само ако у њих верујемо!

15. Чим се јави неки проблем, то је само по себи разлог за окупљање: оно што повезује тако различите људе јесте проблем који је заједнички. Методолошки, требало би ући у разговор наглашавајући оно што нас уједињује и што нам је заједничко, а разлике препустити каснијој обради. Али се за рачун онога што је заједничко, оставља по страни оно што је посебно и појединачно, то не би водило истинском јединству, јер би те разлике убрзо избиле на површину и изазвале нове спорове.

16. У току расправе откривају се не само истине, него и заблуде. Нема истине о мени и теби која би била унапред дата: она је увек задата. Ако се до истине тек треба доћи, значи да је нико унапред не зна. Зато сваки учесник у разговору мора бити спреман да уважи заблуду, али не и да опрости лаж. Тако сваки постаје свестан важности разговора као начина долажења до нових вести и као припреми за одлучивање о стварима које се не тичу само појединца. М. Бубер тачно каже: ''Све је на нашем путу одлука, намерна, наслућена или прикривена'' .

17. После разговора, у духу и срцу носимо више него што смо у разговору унели: зато ми је друкчије мишљење потребно колико и моје. Јер човек је мисаоно биће, које у исто време и верује и сумња у истинитост своје мисли. Пошто мисли на свестан и несвестан начин, то се дешава да буде у спору са самим собом. Спор решава проверавањем својих мисли у разговору: сваку од својих мисли упоређује са мислима других, уочавајући предности и недостатке. Ко заступа једно мишљење, приморан је да саслуша и друкчије, ако не жели да испусти из свог сазнајног погледа битне делове и слојеве стварности. Оба мишљења односе се на разне стране стварности, и утолико се, у крајњој спознаји, допуњују. ''Има искустава која нас нагоне да све изнова проверимо'' – истицао је Р. Јингер.

18. Учесници у разговору морају бити свесни да не само што један другоме помажу да више сазнају, него и да се боље упознају: они не проширују само своју свест него и своје заједништво!

19. Нема те мисли, веровања или понашања о којима се не може да разговара, а то значи да је све подложно критичком суду и интерсубјективној провери. То не значи да нема вредности које трајно обележавају људски живот: сам живот је таква вредност и не сме бити доведена у питање. Што год се догађа мени, може се догодити и теби.

20. У разговору људи постају мекши и отворенији за разлике: тако је сам пут откривања истине вредан колико и сама истина.

21. Два човека могуће је приволети на разговор само ако оба увиде један виши и заједнички циљ који је остварив само ако они удруже своје духовне и телесне снаге: само тако се смањује напетост и расте поверење између њих.

22. Одустајање од разговора освећује се губитком истине и смисла, а нада нас помало напушта: зато је боље постепено укљањати све оно што смета и омета да се људи разумеју и сложе. Сусрети људи који различито мисле значајни су из психолошких, друштвених, моралних и културних разлога: они су корак ка упознавању, сазревању и учењу од других.

23. Само ако људи улазе у разговор свесни да нико не може да изгуби а да сви могу да добију, онда су дорасли за истину и смисао. Они знају да се ту не догађају сукоби личности, него судари схватања: уместо бирања личности, на делу је бирање програма. Логичка правила доказивања важе независно од онога ко доказује: овде разлог замењује особу!

24. Треба рећи да логика обезбеђује правилно мишљење и закључивање, али не и истинско мишљење и закључивање. Ако неистинити искази могу бити исто тако логични као и истинити, онда се разлика између њих не може наћи на подручју логике. Истинито мишљење мора бити правилно, правилно мишљење не мора бити истинито. Чувајте се логике, јер она може, али не мора, да има везе са истином. Логика је често начин да закључите погрешно, уверени да сте у праву.

25. У разговору се мора извести на чистац што неко мисли под овим или оним појмом, јер се многи неспоразуми рађају из различитог разумевања истих речи и појмова: мисли се јасно виде и чују кроз речи и појмове који имају сасвим одређен садржај и обим. Само преко разумевања заједничких значења, ми се можемо приближити један другоме. Постоје разлике између онога што неко каже и онога што други чују: речи варају мисли. Истинску заједницу чине људи који се међусобно добро разумеју: они деле један свет заједничких значења. Пре свега, нужно је да се упознамо са речником својих сабеседника; као што је језик домовине за песника, тако и сваки учесник у разговору има своју домовину, и воли као и ви своју.

26. Једино у чему се учесници могу унапред да се сложе јесте да одбаце насиље као начин решавања међусобних спорова и сукоба. Овај преврат у начину мишљења нужно је извести, да би се могао извести преокрет у начину живљења.

27. Учесници у разговору морају бити свесни да нико од њих не губи идентитет тиме што заједно дођу до заједничких значења: још увек преостаје више разлика него сличности међу њима.

28. Разговор је повезан са неком несигурношћу сваког учесника: то је прилика да се провери слика коју сваки појединац има о себи и о својим ставовима.У разговору сваки човек пристаје на сазнање да је несигуран и ограничен, али он се тога не стиди, јер је то начин на који сваки човек живи и делује.

29. Ниједан поглед на свет који дели људе не би требало да постане њихов водич у мишљењу, веровању и понашању: кад год изабере расни, класни, национални, страначки итд. интерес за свога вођу, могу бити сигурни да чине грешку и грех. Не ваља од разлика правити разлоге за неповерење, сумњу, мржњу и свађу. Оданост истини значи много више од оданости раси, класи, нацији, странци. Ако се свака ствар види и оцјењује искључиво кроз групни интерес, онда су сукоби са другим групама сасвим извесни: идеологија је говор који једна група држи самој себи, дајући за право своме интересу.

30. Свесни да се сваки насилни сукоб може свести на духовни спор, људи отварају себе за нове могућности и моћи. Ненасиље није немоћ, него прикривена моћ с обзиром на циљ, а с обзиром на средство – мирољубиво. Заиста, моћан облик деловања. Неодговорно делање је оно које уноси збрку у ред, које нарушава правила игре, и које, у крајњој линији, изазива штетне последице.

31. Сваки учесник у разговору треба да се упозна са ставовима свих осталих, како би могао да свој став о некој ствари суочава са њиховим. Зато мора да буде јасан и разговетан његов став и све кључне последице које из њега следе. Наравно, само питање о коме се расправља мора бити проучено: логички разлози и искуствени подаци треба да буду сведоци. Због тога је добро да се раније најави оквир разговора и средишње питање у њему.

32. Од струке и културе учесника у разговору зависи да ли ће они да расправе општи принцип пре посебних и појединачних чињеница, или ће кренути обрнутим путем.

33. Отвори се за свако ново искуство, замисао и вредност: не улази у разговор са готовим ставом, предрасудом. Учесници у разговору остају свесни, и после успешно завршеног разговора, да се разговор може наставити, то јест да се још може учинити помак у разумевању ствари о којој су расправљали, али да то остављају за неку другу прилику, када буду имали више разлога за сусрет и више доказне грађе.

34. Тумачи став својих противника на начин на који они то заслужују као твоји сабеседници: не хватај се за поједине слабости у њиховом ставу, него настој да схватиш целину. У мери у којој тражиш слабе стране у њиховом мишљењу, у тој мери буди спреман да сам октријеш, или да прихватиш када ти други открију, слабе стране твога гледишта: у складу са тим обликуј и свој став!

35. Узми у обзир осетљивост људских бића: зато нека твој прекор буде благ ¸а твој доказ јак. »И када те хвалим и када те корим увек те волим«. Твоје право да друкчије мислиш и живиш може бити ограничено једино једнаким правом другог.

36. Никад не претпостави да ће закључци до којих заједно дођете водећи разговор о некој ствари, бити коначни и незаменљиви, у смислу неких вечних истина. Ограничена бића имају ограничен увид у структуру ствари: зато је неопходно да наставе разговор чим се укаже потреба. Разговор није могућ ако неко од учесника сматра да је питање решено за сва времена.

37. У обзор се мора не само тренутно положај и потребе сабеседника, него и њихово прошло искуство и очекивања од сутрашњег дана: људско биће креће се између идеала и стварности, али кад се упоређују ставови, онда је погрешно упоредити идеал и стварност, него идеал и идеал, идеологију са идеологијом, праксу са праксом итд. Тежи се истој равни поређења: не упоређуј своје идеале са туђом праксом. Срести се на истој равни мишљења, веровања или делања јесте неопходна претпоставка истинског разумевања.

38. Добро је ако учесници у разговору уоче и истакну питања око којих се не слажу, али ништа мање да издвоје и нагласе ствари око којих се слажу: тако се крећу од сукоба према сарадњи, непомирљиве разлике помало се претварају у различите путеве према истини и смислу као зајдничким вредностима.

39. У одлукама које се донесу у разговору, сваки учесник може да препозна себе и свој допринос, иако не увек у подједнакој мери. Али одлука као заједнички именитељ усмерена је на постизање општег добра за све, а не само за учесника, и тиме надилази и надмашује вредност сваког појединачног доприноса: таква одлука не би била могућа без разговора.

40. Свака ствар о којој се расправља треба да се осмотри са два гледишта: изнутра и извана. Ово изнутра значи: право искуство вере може да има само верник, право искуство науке може да стекне само онај ко се њоме бави, истински уметнички доживљај има онај ко је и сам уметник итд. Ово извана значи: о вери може да говори и неко ко не верује, о науци може да своју реч каже и неко изван науке, о уметничком делу могу да суде и обични људи итд. Сваки учесник у разговору мора да зна да изворни представник властите верске, научне или уметничке традиције има највише тога да каже: зато се његови судови морају да поштују. Други учесници могу да на свој начин разумеју, али се изворни учесник мора препознати у њиховом тумачењу. Знање које имам о једној вери није моја вера, и ја могу много тога да знам о тој вери а да будем без свога искуства у њој. Једна је ствар упознавање са вањским облицима једне вере, а друга ствар је познавање вере изнутра, стицањем искуства у тој вери.

41. Не би требало да се дира у најосетљивије питање на почетку разговора: боље је почети са онима која су лакша за договор, да би се стекло узајамно поверење и нека основа на којој се може даље да гради.

42. Да би знали шта неко говори, мора да разумемо његов говор, али управо зато нужно је да неки начин и верујемо у оно што он говори. Прво се морају упознати различита гледишта, што не значи да се са било којим треба одмах сложити. Исто тако, признање противнику није израз властите слабости: ако немаш јаког противника, ни сам не можеш показати праву снагу.

43. Ако кроз разговор откривамо особине стварности изван нас и у нама, којих пре нисмо били свесни, онда се може рећи да разговор може довести до правих открића, ако не и откровења. Човек се сусреће са другим човеком да би у себи и њему побудио снаге који им пре тога сусрета нису биле доступне и познате.

Извор: www.6yka.com