У Клубу – књижари – галерији
Гласник, у уторак, 13. јануара представљена је књига
То је био само пикник Рели Алфандари Пардо.
О књизи су говорили проф. др Милош Константиновић и Петар В. Арбутина, док је одломке из овог дела читала Златица Ђокић, начелница Гласникове Службе за маркетинг и односе с јавношћу.
Рели Алфандари Пардо је београдска Јеврејка која је ратне године провела у Београду, скривена у шпајзу. С почетком окупације Југославије, породица Алфандари нашла се пред одлуком да ли да оде из земље или да остане у Београду . Изабрали су да остану. Ово је прича о нашој Ани Франк, која је тешке године рата преживела, једина од своје породице. Описујући то време и успомене на дане проведене у шпајзу, она указује и на важне историјске догађаје тог времена, па је стога реч и о сведочанству битних тренутака у историји ових простора.
Константиновић је истакао да ауторку с правом називају „наша Ана Франк“, а да је у књизи сабрано много историје, поготову личне.
„Треба истаћи и књижевни квалитет овог дела, као и чињеницу да је веома важно то што се појавило у Србији, јер упућује на шири контекст – књижевни, али и друштвени и историјски“, оценио је он.
Нагласивши да је уживао у овом роману и његовом сјајном преводу, Константиновић је напоменуо да би он тематски свакако могао да буде уврштен у обавезну школску литературу, како би се деца едуковала о дешавањима током Другог светског рата.
Оценивши ову књигу као једну од најзначајнијих које су објављене током претходне године, Арбутина је запазио да они који су је читали имају потребу да причају о њој, док би они који је још увек нису прочитали, требало то да учине.
„Заправо је реч о књизи која на обичан начин говори о узвишеним стварима“, истакао је он.
Такође је приметио да се у овој књизи може видети колико зло може бити јако, као и да добро, иако немоћно, ипак опстаје.
„Оно што фасцинира јесте то што ауторка ниједног тренутка нема потребу за истицањем било каквих негативних ставова, нити да било коме суди“, казао је Арбутина.
Такође је истакао Константиновићево питање зашто овај роман није уврштен у обавезну литературу, рекавши да је вероватни разлог тај што се српска књижевност више бави поетским, а мање етичким, премда се у овој књизи обе те димензије могу препознати.