У уторак, 26. новембра, у Клубу-књижари Гласник представљена је књига СМЕЈ СЕ АКО ИМАШ ЗУБЕ Зите Руцке.

О књизи су говорили Милица Маркић, преводитељка, Урош Ђурковић, истраживач сарадник у Институту за српску културу Приштина, Јелена Стојић, адвокат и инфлуенсерка и Татјана Чомић, уредница издања.

Уредница Татјана Чомић казала је на почетку да је Зита написала роман о смрти, животу, онима који одлазе и онима који остају, о жени у данашњем друштву, о старењу, о љубави и то карактеристичним стилом, бритким језиком, с пуно интелигентног хумора и сарказма. „У средишту романа, који је прошле године добио највећу пољску награду ’Нике’, јесте Вера, мушка фризерка, која је изгубила мужа и чекајући да дође мртвозорник, тражи ципеле за укоп. Тако, док је у стању шока, из ње избија бујица речи и сећања и она пред нас истреса читав свој живот, без дотеривања, стида или цензуре. Поред мужа, она је изгубила и посао, право на достојанствен живот, али не очајава, не кука, већ се бори, отима од живота шта може и спремна је да маказама, које су јој једине остале, одсече, скрати, одреже кога мора. Она је сурово искрена, не боји се ничега, не плаши се туђег суда и живи свој живот“, истиче уредница. „Таква прича и не може се испричати на другачији начин него речником који је сиров, огољен и често прост, а Милица Маркић је успела да сачува ту сировост, а да истовремено не потоне у вулгарност, за шта је било потребно право мајсторство. Мислим да је и овог пута померила своје границе“, закључује она.

Преводитељка Милица Маркић казала је да је Зиту открила с њеним претходним романом Кратак ватрени окршај и одмах у њој препознала женског писца, који ради у језику, што је за преводиоца најизазовније. „Због тог њеног језика, поигравања с језичким матрицама, ја сам одлучила да је преводим и у њој видим сличност са Витолдом Гомбровичем“, истиче она. Милица је приметила да код Зите имамо инвентар предмета који мигрира међу ликовима, а исто тако те ликове премешта међу романима. „Један од критичара у Пољској је рекао да њене књиге личе на једну заједничку кућу у којој живе сви ти ликови, а да је та кућа пофајтана траумама. И ми видимо и овде да њени ликови имају посттрауматски синдром“, напомиње она и каже да је Зита за овај роман добила све могуће награде, а по овом роману ће бити снимљен и филм.

У ову књигу је уложен несвакидашњи лексички напор, приметио је Урош Ђурковић. „Видећете невероватан број идиома, архаизама. Не ради се о црној таласној или исповедној прози, ради се о томе да постоји један кошмарно игрив свет где је хорор упарен са лирском имагинацијом. Спектар емоција у овом роману је невероватан“, истиче Ђурковић и каже да имате много страница које вас терају да их читате наглас, где имате нека језичка решења са којима не знате како да се изборите, а не знате ни како су она могла да буду у оригиналу. „Говорим о том степену креативности и довитљивости у превођењу да будете и збуњени како је до нечега дошло“, наглашава он, истичући да уколико након читања Зите Руцке нисте испровоцирани, уколико нисте осетили неку врсту отпора, уколико нисте хтели да се извичете на књигу, нисте се са књигом ни сусрели. „Ова књига је врхунска провокација, нешто крајње несвакидашње, нешто са чим се читалац и бори, али на крају остаје обогаћен за једно искуство крајње необично и ретко. Зита заправо баца рефлекторе на мале судбине и јунаке на које не бисмо обратили пажњу. Ово је награђујући изазов“, закључује Ђурковић.

Милица Маркић се надовезала на Урошеву напомену да се обрати пажња какав је фокус у роману дат ципелама, јер нам он указује на то да ако гледамо обућу, наш поглед је усмерен ка тлу. Присетила се Зитиних цитата: „Са природом нема тркања, само на земљу можеш да рачунаш“ и „Земља својим устима све до кости оглође, а сећање свако месо одржава свеже“. „То су те трауме и тај посттрауматски синдром, то се стално код ње понавља, што значи да је ово веома дубока прича“, објашњава она.

Јелена Стојић је нагласила да из Зитиног језика избија сва поганост живота, у његовом најсировијем облику, где видите вулгарности, тугу, пуно духовитости, али и морбидности и бизарности које нам живот каткад пружа, све оно што је живот сам. „То њено потпуно огољено писање, без филтера, фасцинантно је јер живимо у свету који је провучен кроз најсветлије боје, а заправо је истина сасвим другачија. Пише о животу какав он у суштини јесте, и она је кроз ту своју храброст исказала слободу, борећи се против укалупљености“, тврди Јелена. Истиче да је ово роман који је у исто време бескрајно духовит и бескрајно тужан и каже да је Смеј се ако имаш зубе њено откриће године.