У Клубу – књижари – галерији Гласник у уторак, 8. марта, представљена је књига BIST DU ДРАГИША ВАСИЋ Јелице Зупанц.
О књизи су, осим ауторке, говорили проф. др Александар Јерков и проф. др Гојко Тешић, уредник издања.
Тешић је истакао да је реч о изузетном делу и истовремено замерио критици и медијима што му ни слово нису посветили иако је објављено пре пола године. Он је подсетио на то да је Александар Јерков још 1989, када то заиста није било лако, као уредник у Просвети објавио Васићева сабрана дела у четири тома, али да се тада о томе није писало.
Он је констатовао да су потпуно непримерене примедбе да ова књига не задовољава критеријуме да се назове романом, јер се прејако осећа перо драматурга. Тешић је напоменуо и то да је и Радомир Константиновић шездесетих година прошлог века желео да пише о Васићу, али да Матица српска није била спремна да то и објави.
„Ово су права времена да се пише о књижевницима који су били стављени на црну листу иако нису нанели никакво зло ни свом народу ни земљи, а нису сарађивали ни с окупаторима“, истакао је Тешић.
Тешић је рекао и то да је у овом роману Васић постао трагичан симбол српске културе и политике, разапет између левице и деснице. Он је стога изразио наду да ће ово дело неко прочитати на прави начин.
„Прича коју је испричала Јелица Зупанц из породичне и историјске перспективе, у којој је на провокативан начин писала о запитаности над судбином интелектуалца, левичарски оријентисаног, који се као адвокат бавио одбраном комуниста, није заслужила да буде игнорисана“, нагласио је Тешић.
Јерков је изразио чуђење што ни после више од 25 година живот Васића није „погодна“ тема, јер је Васићу очигледно припала гора улога него Дражи Михајловићу, кога културна јавност настоји да рехабилитује док Васића најрадије жели да заборави.
„Васић није споран и није контроверзна личност, Гојко Тешић и ја смо га још 1989. вратили у српску књижевност, али је књига Јелице Зупанц ипак најбољи пример тога да он очигледно није пожељан“, оценио је Јерков.
Ауторка је признала да је одувек покушавала да тему Драгише Васића заобиђе иако су у сродству, али да је ипак одлучила да истражи његов живот када јој је рођака Тања Васић показала писмо из преписке њеног прадеде и Васића будући да је била збуњена због тога што се у породици није причало о Васићу.
Јелица Зупанц је драматург и драмски писац и аутор познатих телевизијских и позоришних остварења, као и романа Кафкине адресе, за који је добила награду „Женско перо“ часописа Базар за најбољи роман 2002. године. Добитник је и награде „Бранислав Нушић“ за драму Црњански или лако је Андрићу Удружења драмских писаца Србије за најбољи драмски текст у 1985. и Годишње награде РТС-а за Исидору као најбољи сценарио 1995. године.