У књижари „Геца Кон“, у уторак, 21. марта, представљена је књига ПОД СУНЦЕМ, Јулије Фједорчук.
На представљању књиге говориле су Милица Маркић, преводитељка, и Татјана Чомић, уредница издања.
Уредница Татјана Чомић открила нам је да је Јулија песникиња, што се осећа у њеним реченицама, а да читав роман одише поетичношћу и емоцијом. „Осим тога, она је и преводитељка и књижевна критичарка, а роман Под Сунцем номинован је за Награду ’Нике’, једну од највећих награда за књижевност у Пољској“, додала је уредница. „Јулија је у овом роману представила један мозаик ликова, обичних малих људи и њихових судбина. Мој је утисак да сваки од њих има свој крст, не може да се ослободи прошлости и тражи своје место под Сунцем“, казала је уредница. „Служећи се њиховим сећањима, ауторка на најбољи начин представља проблеме послератне Пољске“, закључила је Татјана Чомић.
Преводитељка Милица Маркић нагласила је да је овај роман песнички пројекат Јулије Фједорчук и да она њиме заправо манифестује своја знања, своја академска интересовања, а то су екопоетика и екокритика. „Даје нам неку нову врсту перцепције. Ту нежност коју овде наглашава, нежност у смислу посматрања природе, поистовећивања човека, природе, језика, ауторка артикулише на један заиста врхунски песнички начин“, истакла је она. „Мислим да читалац просто остаје као да је и сам заслушан у те звукове, у тај ритам природе и у ту цикличност, те и сам постаје учесник свега тога“, закључила је преводитељка.
Под сунцем Подласја, између Нарве и Буга, мучили су се, волели, тражили сопствени пут, видели патњу и смрт.
Централне фигуре ове приче су Миша и Милка, њихова лепа, осебујна веза, њихов заједнички живот и тешки избори који су стајали пред њима. Сећања јунака воде нас како на путовање кроз време, у предратни период и трагичне ратне године, тако и кроз простор – од Бјалистока, преко Варшаве и Сарајева, па све до Урала.
Захваљујући кутији сећања, враћају се личности и приче из прошлости: Мишин отац, заборављене избеглице, ексцентрични учитељ Франћишек, страствена Маријана, коју називају ђаволовом наложницом, као и прозорљива Нађа, која је имала дар унутрашњег сагледавања – онога што је у људима, у животињама и под земљом. Личности у овој повести, међутим, нису само људи него и птице, реке, дрвеће, цвеће, траве.
„Чудно је сећање; пребира по догађајима како му се прохте, претреса мисли и извлачи из њих оно што му се свиди, а остало засипа песком...“
Јулија Фједорчук