У уторак, 23. децембра, у Клубу – књижари – галерији Гласник представљенa је књига Лутајућа планета Ненада Милошевића.
Том приликом о књизи су, осим аутора, говорили и Радмила Лазић, песникиња, Биљана Андоновска, истраживач Института за књижевност и уметност, и Петар В. Арбутина, уредник.
Радмила Лазић је нагласила да је Милошевић верник поезије, разноврсног и широког образовања и интересовања, са посебним инстинктом за свет поезије и живота.
„Књига сабира велики распон идеја и у њој су својеврсни медаљони најразличитијих тема, од културолошких и политичких до поезије“, рекла је она оценивши да нико не говори тако лепо о поезији као Милошевић, који у својим есејима спаја страст и знање о њој.
Биљана Андоновска је констатовала да наслов књиге представља добру фигуру за њену структуру и сам субјекат који исписује њене странице. Она је напоменула да су есеји у књизи груписани у две основне осе или домена – један, који чине поезија и књижевностие, и други, у којем су теме друштва, политике и идеологије, као и то да ти домени нису сасвим одвојени, већ да се на одређени начин сусрећу.
„Реч је о микроесејима у којима су обрађиване озбиљне теме и питања, најразличитије природе, а који остављају утисак личног и интимног дневника“, приметила је Андоновска.
Милошевић је, говорећи о идеји и процесу настанка књиге, истакао да је срећан због тога што је она објављена у Гласнику, који је на тај начин показао своју издавачку ширину. Говорећи о метафоричности наслова књиге, објаснио је да су лутајуће планете слободне јер не припадају ниједном систему, али да су стога и опасне јер могу да погоде и униште неку другу која се такође слободно креће, те да га је управо помисао на ту слободу и опасност подстакла да одабере тај наслов.
„Одавно сам желео да напишем књигу која би показала друго лице, односно наличје српске књижевности, а микроесеји као форма имају ту предност да нуде могућност да забележите први утисак и идеју и нечему“, рекао је аутор.
Арбутина је је подсетио на то да је ова књига објављена у Гласниковој колекцији „Пропланци есеја“, која је настала с идејом да дефинише границе есеја, а не да потврђује. Признао је да га је Милошевић детаљима у овој књизи подсетио на неке прошле догађаје које је он сјајно контекстуализовао у својим микроесејима.
„Ова књига јесте један од путева ка бољим дефиницијама онога што називамо срећом, а сама метафора у наслову је то нешто што је аутору дало начин да књигу учини таквом каква она јесте“, оценио је Арбутина закључивши да само прави писци могу написати једну овакву књигу.