У књижари „Геца Кон“, у уторак, 4. априла, представљена је књига ЛЕЊИН ‒ Пантократор сунчевог праха, Лава Александровича Данилкина.

На представљању књиге говорили су преводитељка Снежана Кондић и Петар В. Арбутина, извршни директор Гласниковог Сектора за издавање књига.

Преводитељка је на почетку представљања рекла да већ и сама чињеница да је књигу написао један од водећих руских књижевних критичара довољно интригира чак и оне који не би имали жељу да се за Владимира Иљича Уљанова занимају. „Искусни критичар, професионално дорастао читању обимних томова, за пет година успео је не само да проучи сва Лењинова сочињенија већ и да на 800 страна донесе посве другачију биографију вође пролетаријата“, казала је Снежана Кондић и додала: „У књизи је много и Данилкина, због чега она није окамењени текст из далеке прошлости, већ врло модерна студија, уклопљена у данашње културне обрасце, не само о једној снажној личности већ и о оној хегелијанској дијалектици захваљујући којој је Лењин тако прецизно и непогрешиво могао да осети пулс времена.“ Оно што читаоци могу да очекују нису само чињенице и њихова упоредна анализа него и лични утисци аутора, који завирује кроз прозоре куће у којој су Уљанови живели у Симбирску, диви се клими у Шушенском, процењује Казањ из једне нове перспективе, посматра с прозора једног паба нетуристички Минхен и тако даље. „Збијени, раскошни текст Пантократора заправо је путопис по Лењиновим животним станицама, по којима Данилкин јури са страшћу професора Ленгдона Дена Брауна, покушавајући да дешифрује кôд вође револуције“, закључила је преводитељка.

Петар Арбутина је приметио како се врло озбиљни руски писци баве великанима своје прошлости независно од идеолошких склоности. „Нисам се сретао са сличним књигама код нас, са овом врстом романсираних биографија, будући да су почетне премисе које су стварале логику приповедања или конструкције самог књижевног дела биле или превише идеолошки објектизоване, или превише везане за пишчеве личне читалачке или идеолошке наклоности, или су пак, на другој страни, биле израз потребе да се једно време и један човек у том времену, као и околности и њихова интеракција, прикажу као бољи него што су заиста изгледали у актуелном тренутку“, рекао је он. Веома је важно то што су се и Данилкин у Лењину и Прилепин у Јесењину држали фактографије, што је врло необично, будући да је књижевност сама по себи нека врста онеобичавања. Но, без обзира на свој приступ, они уопште нису направили мање вредне књижевна дела, закључио је Арбутина.

Лењин је био велики бициклиста, филозоф, путник, шаљивџија, спортиста и криптограф. Ако нешто није био, онда није био пријатан саговорник, али ако Бог тамо, на небесима, пожели да уз партију шаха претресе политику или најновије вести, с ким би осим с Лењином могао да разговара?

Приповедати о Лењину исто је што и приповедати приче из Хиљаду и једне ноћи. Осим магије и тајни, у свим тим причама постоји и логика: неумољиво „ако... онда...“.

Ако верујемо да је Лењин сам-самцат организовао револуцију у Русији, онда морамо веровати да је он сам-самцат окончао светски рат.

Ако сматрамо Лењина хакером који је срушио историју, онда морамо допустити да историја није савршена и да јој је потребна стваралачка де­струкција.

Ако се одричемо Лењина из истог разлога због којег неке професоре математике не пуштају у казино – јер пречесто добијају, онда ни сами не желимо да победимо, него се још испоставља да смо на страни власникâ казина, а не оних који желе да претворе њихове институције у обласне домове пионира.

Срушите све статуе и забраните помен његовог имена – историја и географија ће саме поново генерисати „лењина“.

КО ЈЕ ЛЕЊИН? Он је ви.

И као што пише над гробом архитекте Кристофера Рена:

„Читаоче, ако тражиш споменик – само се осврни око себе.“

У овој књизи бољшевички вођа појављује се као чудноват човек – весео, хистеричан, поетичан, сентименталан, прорачунат, поу­здан, бескрупулозан, самоуверен, брижан, самовластан, кадар да буде аутоироничан, самозаљубљен, оштроуман и харизматичан; његове животне навике не изазивају ни најмању симпатију – али и такaв је невероватно атрактиван; необичан је и егзотичан у свему – чак и у својој вулгарности, чак и када посматрача шокира то што се понаша као какав Фома Опискин; Валентинов јасно преноси ту дистанцу која дели његовог клијента од даровитих, паметних, скептичних – али обичних људи. Лењин је баш попут бића из некакве више расе, које врши интелектуални пресинг на људе око себе, чак и када износи очигледне будалаштине. Не либи се полемичког приступа који би се могао показати и као крајње безочан – па тако пујда Вален­тинова на Плеханова, користећи врло личну информацију коју је од њега добио, и то само зато што околности дозвољавају такву прљаву борбу. До најситнијих појединости видимо како тачно функционише механизам „ограђивања“ од бли­ских, „својих“ људи: Лењину је својствен непријатан манир да у приватни живот преноси политичке, па чак и филозофске симпатије и идиосинкразије, и пошто малтене психопатолошки није у стању да пријатељски комуницира с људи­ма који не деле његове погледе на политику и филозофију, Лењин се за дан-два из зани­мљивог саговорника и доброг друга претвара у типа који у човеку буди жељу да га удари.