РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ: ВУЛЕ ЖУРИЋ, писац

Много је страшније када ми неки овдашњи душебрижници с тобожње левице дају до знања да сам ипак из Сарајева, верујући да тиме бране мој родни град од етнички очишћеног мене

На 59. Међународном београдском сајму књига представљена је књига посвећена Вечитом дербију из пера два аутора: Божа Копривице, партизановца, и Вулета Журића, звездаша. Књига има два наслова „Дерби, мој дерби” и „Много смо јачи!” и представља два одвојена дела, два погледа на свет, који се витешки допуњују.

Књигу је у колекцији „Србија и коментари” објавио „Службени гласник”. Овога пута о феномену фудбала разговарамо с Вулетом Журићем, који је у црвено-белом делу приче приповедао о свом детињству у родном Сарајеву, где је с оцем Остојом ишао на стадион „Кошево”, када је први пут гледао Звезду. Књига описује и први дерби који је на српској „Маракани”, после доласка у Београд, гледао с оцем, док је мајка још била у Сарајеву.

Вуле Журић (1969) аутор је осам романа, а и у његовим ранијим делима фудбал је био важна тема (романи „Ринфуз” и „Мртве браве”, те збирка прича „Катеначо”). Поред осталог, аутор је шест књига прича и исто толико радио-драма. Приредио је и збирку приповедака „Гаврилов принцип” („Лагуна”). Председник је Управног одбора Српског књижевног друштва.

Нисте одувек били звездаш. Док сте живели у Сарајеву, као дечак, навијали сте и за Жељу. То је вид фудбалског кетманства или сазревања?

Божо Копривица тврди да је био партизановац и пре рођења, док ја тешка срца признајем да нисам одувек био звездаш. Божо је рођен у Никшићу, ја у Сарајеву. Наше приче у овој књизи сведочанства су о два типична навијача два велика клуба. То је доказ да за велике тимове у ствари навијају људи из унутрашњости. Онда се одлазак на утакмицу у родном граду, у који долази тај велики клуб, претвара у посебну светковину, уз стравичан страх да локални клуб, за који навија већина, не победи вашег фаворита. Ићи у Београд на утакмицу је својеврсно ходочашће и неко ко живи на Дорћолу тешко може да схвати шта значи кренути раним јутром из Сарајева да би се стигло на утакмицу у главни град. Навијање за одређени клуб припада сфери самосталног стицања пре свега културолошког идентитета. Тај свој идентитет стварао сам у, испоставиће се, међуратно доба, а на испуњавање моје навијачке судбине неким својим ненаметљивим ћутањем утицао је мој отац. Тако је ова књига била прилика да испричам причу о њему, о својој мајци и одрастању у Сарајеву. Први велики играч кога сам гледао био је Владимир Петровић Пижон, а о Шекуларцу сам само слушао од оца.

Како бисте описали типичног звездаша или партизановца?

Ако и по чему могу да ценим Партизанову публику то је оданост омиљеном клубу и кад овај најгоре игра. То се десило и недавно у утакмици против турског Бешикташа. Партизан је изгубио с 4 према нула, а навијачи су остали на стадиону да аплаудирају. Звездини навијачи „одричу” се свог тима ако се противничком тиму досуди и ударац из корнера. Ту је можда нека разлика у карактеру навијача и доказ да клуб бира навијачку душу, а не обрнуто.

У једној од фуснота у књизи стоји запажање да су многи хрватски спортски коментатори у време рата постали ратни извештачи...

Испоставља се да је грађански рат код нас почео на фудбалском терену и очигледно је да ће се ту и завршити. Узмимо за пример ону утакмицу на Максимиру, с Хрватима, у квалификацијама за Мундијал. Свима који умеју да гледају утакмицу између додавања, као што неки знају да читају између редова, било је јасно да наши морају да изгубе и да то никакве везе нема са спортом. Већ је реванш у Београду показао да фудбал може да победи и да изађе из сфере политике. Иначе, можете лако да помислите да извештај с фронта може да буде пренос неке утакмице и да се уместо постигнутих погодака говори о броју мртвих и рањених. Чињенице да су многи помоћни терени око стадиона „Кошево”, за време рата деведесетих, претворени у гробља и да су на терен стадиона „Грбавица” у једном тренутку уместо играча изашли тенкови, говоре саме за себе. Фудбалски стадион се преображава од места на ком Звезда, половином осамдесетих, „туче” Сарајево и постаје првак, до места на којем је, деведесет и друге, формиран концентрациони логор, налик на оне у Чилеу и Киншаси. Изгледа да фудбал јесте све оно што спорт није. Из једне обичне фудбалске утакмице израста нешто много сложеније, судбоносније, нешто што се не завршава последњим судијским звиждуком. Школски пример је прекинути меч Србија–Албанија. Играчи су напустили терен да би био настављен дуел, за који ми никада нисмо „спремни”. Нисмо били спремни ни за једну од тих „утакмица” за које нас оптужују да смо их сами започели, да смо први истрчали на терен и направили први фаул. Једино што смо увек добијали то су били жути и црвени картони. Још их добијамо, а испоставља се да смо веровали да је утакмица с Албанијом само још један од фудбалских мечева, а не нешто друго, док су сви остали знали да та утакмица значи много више од спорта и да ту резултати на семафору уопште не зависе од ситуације на терену.

Чудно како се инсистира на игри Србије и Албаније, док Шпанија и Гибралтар уопште не смеју да буду у истој групи?

Платинијев одговор је да ми никада нисмо ратовали с Албанцима. Али, зар званични Београд није тврдио управо то: да ни с ким нисмо ни били у рату. И тако испада да је наш последњи рат био с Немцима.

Како сада доживљавате Сарајево?

Занимљиво је да су ми се у Сарајеву неколико пута обраћали на енглеском језику, верујући да сам странац. Сви они који су организовали рат у Сарајеву остварили су своје ратне циљеве. С једне стране, то је етнички чист град, а с друге је подељен, али било би бесмислено да било коме оданде замерам због чињенице што живим у Панчеву, где нисам „одавле”. Много је страшније када ми неки овдашњи душебрижници с тобожње левице дају до знања да сам ипак из Сарајева, верујући да тиме бране мој родни град од етнички очишћеног мене. Највећа победа Сарајева после рата је што у њега може да се дође и да се из њега изађе.

Зашто се у свету игра фудбал, а код нас „нешто друго”?

Вероватно мислите на чињеницу како се наше првенство вуче на тридесет и три, док се Бундес лига и Премијер лига играју на четрдесет и пет обртаја. Али, има ту и разлога који су „више од игре”. Узмите истоимену ТВ серију, која је снимана је седамдесетих година, и ту су фудбалери приказани као сиромашни комунисти, који се залажу за социјалну правду. Четрдесет година касније добили смо серију о првенству у Монтевидеу, која о тој истој Србији из 30-их година 20. века приповеда сасвим обрнуту причу, уз носталгију према грађанским вредностима и свиленим хаљинама.

Какав је данас положај српског писца?

У тој нашој „бољој” прошлости, коју често идеализујемо, писци су били, или су представљани, као важни, али мислим да су се осећали достојанственије него што ми то можемо данас.  С друге стране, мислим да новца у државном буџету за књижевност има, само би било лепо да је мање оних који су исто време, фудбалски речено, и „тренери”, и „играчи”, и „судије”, и „спортски коментатори”.

Много се ове године говори о Гаврилу Принципу. Да ли је схваћен на прави начин?

Мислим да нисмо довољно говорили о спремности тих деветнаестогодишњака да се једним пуцњем одрекну својих живота, да они престану, да би за будуће генерације све почело. Међутим, чини се да смо спремни да данас „младобосанце” олако оптужимо за грубу игру и одобримо то што им ревизионисти показују црвени картон. То има везе с нашим достојанством, које је на врло ниским гранама. Мислим да смо се, признајући све друге, превише одрекли сами себе. Морамо пажљиво да посматрамо утакмицу коју играмо и да схватимо да губимо, па да се бар надамо часном поразу, ако не срећном преокрету утакмице.

Црвено-бели поглед на свет

Тако је лепо било стоти пут! Прво полувреме завршено је без голова, а онда је Партизан повео. Тамо, на Југу, хтели су да свисну од среће и мржње, а код нас је, што рече неко у једном руском филму, била меланхолија.

До краја утакмице било је још доста, али у таквим тренуцима то и није нека утеха јер звездаш не трпи чак ни минут неизвесности, хоће, чим почне утакмица, да на великом семафору стоји: пет нула за Звезду.

Звезда је нападала на гол пред нашим очима, ту, под северном трибином, с које је опет кренуло навијање. Командовано нам је с разгласа постављеног на атлетску стазу, прекривену белим тракама баченим још пред почетак утакмице. Прво смо изједначили, а онда их докусурили, пише Вуле Журић у делу књиге под насловом „Много смо јачи!”.

ФУДБАЛ И ПОЕЗИЈА БОЖА КОПРИВИЦЕ

А како је то изгледало кад јуриша Партизан, кад напада против Звезде, Рапида, Реала (по снегу), Хонведа (по киши), Спарте, Манчестера (по сунцу), каква је то музичка раскош, каква хармонија. То има у Толстојевом опису Пеће Ростова пред први, први и последњи, јуриш: „Па требало би да спавате мало – рече му козак. – Не, навикао сам – одговори Пећа...”

Јер, с Партизаном си на мору, и нека знаш да никад нећеш на обалу. С Партизаном и командантом, барбом брода, до краја, до конца. И пред две-три хиљадице гледалаца и пред 20.000, 30.000, па доћи ће и тај дан да цео стадион и север буду пуни.

Пуни као нар. И као у кинематографу ређају се и на небу и на земљи голови. Ево, Фадиљ Вокри напада, ломи Најдоског, а Звездин центархалф не сме да крене на Вокрија, него се повлачи, а онда су Најдоски и та шмекерски пласирана лопта ушли у мрежу.

Било је то 3–4 минута пре краја на Звездином (Божо Копривица сматра да је само једна „Маракана”, у Бразилу), куп утакмица 1:1 и Партизан је отишао даље..., цитат је из дела књиге „Дерби, мој дерби” Божа Копривице.