У Музеју историје Југославије, у уторак, 16. јуна, представљена је књига Аутомобили и Јосип Броз Тито, 1912–1980, Мирослава Милутиновића.
О књизи су, осим аутора, говорили и Јосип Броз млађи, који је и писац предговора, проф. др Предраг Марковић, историчар, Александар Видојковић, представник Удружења историчара аутомобилизма, Момо Цвијовић, саветник у Музеју историје Југославије, Братислав Петковић, оснивач и власник јединог музеја аутомобила у Србији и бивши министар културе Србије, и Петар В. Арбутина, уредник издања и директор Гласниковог Сектора за издавање књига.
Представљању ове интересантне монографије присуствовали су многи који су радни век провели у непосредној близини доживотног председника СФРЈ. О књизи је, по жељи њеног аутора, кратко говорио и Доброслав Смајовић, Титов резервни возач, који га је возио у случајевима када су двојица сталних возача – Марко Агбаба и Иван Кужник, били спречени.
Јосип Броз млађи констатовао је да су у књизи приказани сви аутомобили којима се возио његов деда, било да му их је купила држава, да их је добио на поклон, или сам набавио.
„Тито ниједан аутомобил није поклонио неком од чланова породице, већ је личним средствима купио кола свом најмлађем сину Миши и унуцима Јошки и Славици када су напунили 18 година“, казао је он, изразивши жаљење због тога што штампање ове монографије није дочекао Марко Агбаба, који је најчешће возио Јосипа Броза Тита.
Предраг Марковић је најпре похвалио Службени гласник због тога што је објавио неколико значајних историографских и озбиљних публицистичких књига о Титу, његовом учешћу у Другом светском рату и 35 година дугој владавини Југославијом.
„Нико се до сада није сетио да се кроз историју Титових аутомобила заправо позабави историјом аутомобилизма у региону током 20. века, а ова књига до најситнијих детаља описује аутомобиле које је Тито возио или оне у којима је био вожен, показујући до које мере је он волео аутомобиле“, констатовао је он.
Књига, напоменуо је он, почиње анегдотом о томе да је Тито две године радио у немачкој фабрици „Дајмлер-Бенц“, где је био и пробни возач, а описује и како је умео да расклопи и изнова склопи мотор сваког аутомобила.
„У књизи се могу пратити подаци о аутомобилима које су за Тита набављали комунисти из својих фондова, као и о свим возилима којима се возио током рата, а радило се углавном о ратном плену“, рекао је он.
Братислав Петковић, један од најбољих познавалаца олдтајмера, аутора је назвао „фанатиком“, јер ни много веће и богатије земље нису никада објавиле тако луксузно опремљену монографију о аутомобилима својих владара.
Представник Удружења историје аутомобилизма Александар Видојковић истакао је колико је Тито водио рачуна о развоју аутомобилизма у Југославији и како је увек тражио да се за његове потребе набављају аутомобили из земаља савезница.
Петар В. Арбутина је подсетио на то да је Гласник пре годину дана објавио и Милутиновићеву књигу о аутомобилима којима су се возили припадници династије Карађорђевић, оценивши да је реч о темама које немају никакве политичке, већ цивилизацијске конотације, јер откривају жеље потенцијалних власника или корисника ових возила.
„Ова књига обрађује један интересантан и до сада скоро непознат део биографије некадашњег председника Југославије, а проучавање његових аутомобила доприноси бољем сагледавању његовог карактера и његових афинитета", оценио је Арбутина.
Књига Аутомобили и Јосип Броз Тито, 1912–1980 извор је врло вредне, обимне и документоване архивске грађе, која ће сигурно бити корисна у будућим историјским анализама и оценама Титове личности у свим фазама његовог живота, а може да послужи и као значајан допринос општој историји аутомобилизма у нашој земљи.