У суботу, 28. октобра, на Гласниковом штанду представљене су две нове књиге које је уредио Владимир Кецмановић.
Најпре је представљена нова књига познатог публицисте Мухарема Баздуља – С ВРЕМЕНА НА ВРИЈЕМЕ. Реч је о збирци есеја објављеној у Кецмановићевој едицији Између крајности, која је и понела име по једној ранијој Баздуљевој књизи истоименог наслова.
Владимир Кецмановић је истакао да се у време заснивања едиције наслов тадашње Мухаремове књиге некако сам наметнуо за име целе едиције, јер су интенција уредника и концепција едиције биле усмерене ка томе да се на једном месту укрсте различити идеолошко, културошки и други погледи, и испољи један широк идејно-политички дијапазон мишљења. Природан след развитка ове едиције је био да се појави и наведена, нова Баздуљева књига.
Небојша Грујичић, новинар и публициста који је годинама сарађивао са Баздуљем у недељнику Време, оценио је да је ово његова „најполитичкија“ књига до сада, иако на први поглед не „галами“ много о политици. Подсетио је такође и на то да су текстови из књиге С ВРЕМЕНА НА ВРИЈЕМЕ излазили у недељнику Време од 2003. па до 2016. године.
У књизи се, према његовим речима, распознају различити тематски, мотивски, па и идејни кругови, а једна од најснажнијих целина су оно што би се могло назвати „прилози за ново разумевање завичаја“. Књиге и њихови читаоци су оно што омеђује и одређује тај завичајни круг, његово простирање. Баздуљеви текстови одлично идентифукују и маркирају наше балканске, или постјугословенске културне ареале.
„Из ових текстова се јасно може реконструисати Баздуљева потреба за миром. Њихова сврха је да из мрака извучемо све оно што је преживело ужасно уништење рата. Баздуљ на светло дана износи оно што је претекло и што сутра ујутру треба да се пробуди са нама – са нама који нећемо изјутра устајати кефћући једни на друге“, казао је Грујичић, описујући суштинску замисао Баздуљевих колумни.
Сам аутор, одричући се лажне скромности, оценио је ову књигу као најбољу од свих својих књига које су настале из претходно објављених новинских текстова.
„С ВРЕМЕНА НА ВРИЈЕМЕ, чини ми се, у најбољем смислу, јесте моја визит карта за све оно чиме сам се бавио и занимао у протеклих петнаест година – ови текстови су нешто више од простог збира истих на једном месту, нешто више од њиховог скупа и избора таквих какви јесу, ово је best of прожет особеном и појачаном синергијом“, закључио је Мухарем Баздуљ на крају свог обраћања.
Истог дана, Гласник је на свом штанду представио још једну интересантну књигу, роман Владимира Вучковића ВРАНА У ПАУНОВОМ ПЕРЈУ. Оне карактеристике које овај роман издавајају у српској књижевности од других, презентовали су сам аутор и тројица његових саговорника: уредник издања Владимир Кецмановић, познати писац Дејан Стојиљковић и професор Небојша Ранђеловић.
Кецмановић је приметио да се у општој полемици која заокупља српско друштво деценијама, и у којој се чују тонови и републиканаца, и монархиста карађорђевићеваца, и комуниста, и разних других, врло ретко чује глас оних који би заступали право и заслуге династије Обреновић. То је, како је он констатовао, ваљда због тога што Обреновићи немају директних живих потомака и стога ни претендената на трон Србије, па ваљда зато нема ни некога ко би о њима афирмативно говорио, а камоли гласније заступао. „Књига Владимира Вучковића на неки начин и у некој мери исправља ту нелогичну слику“, оценио је он.
О историјском аспекту романа више је говорио Ранђеловић, који је додатно подсетио на заборављеност Обреновића и извесну неправду која им је учињена.
„Вучковићев роман доста говори о историјском и државном контексту оног времена, он нас подсећа на ликове који су непримерено скрајнути. Вучковић износи на видело наличја историје, изврће историју на њену поставу, а баш на тој постави, на том наличју, често и пише права историјска истина.“, појаснио је Ранђеловић свој доживљај овог романа. Он је такође подсетио и на заборављене заслуге и тријумфе краља Милана, кога је историографија више упамтила као коцкара, авантуристу и љубавника, а мало као човека који је ослободио наше јужне крајеве, изградио железницу, генијално реформисао војску и војно школство, и био први српски краљ после средњег века.
Стојиљковић се осврнуо на књижевне аспекте Вучковићевог романа: „Вучковић пише стилом који није претенциозан, питак је, концизан и врло прецизан, а притом одличан у вајању различитих типова ликова – фиктивни ликови код Вучковића постају врло аутентични и живи захваљујући његовом осећају за сликање карактера.“ Он је оценио како су, захваљујући прецизном и читком стилу аутора, сви разнолики слојеви овог романа доступни читаоцу: и онај љубавни, и историјски, и психолошки, и трилерско-шпијунски, и идејни слој романа.
Вучковић је говорио о свом интересовању за српску историју у време Обреновића, о љубавној анегдоти краља Милана која је остала у сећању нишке средине. Објаснио је да је овим романом желео, осим одавања заслужене почасти краљу Милану, да отвори и два важна тематска простора – простор српсих традиционалних русофилских осећања, која често иду у претеривање и превазилазе логичан политички оквир, те да проблематизује широку тему односа Нишлија према смени власти у доба краља Милана, од турске оријенталне ка српској европској парадигми живота.
„Ово је, између осталог, и роман о Нишу и Нишлијама, о њиховом дочекивању новог и виђењу новог живота који је стигао у Ниш са победоносцем краљем Миланом“, закључио је Вучковић.