У уторак, 9. априла, у књижари „Геца Кон“ представљена је књига ПРИРОДНО, НОРМАЛНО, ИСПРАВНО, Јована Бабића.

Осим аутора, о књизи су говорили проф. др Зорица Томић, др Александар Лукић и Петар Арбутина.

„Централно питање филозофских промишљања проф. Бабића елаборираних у овој књизи јесте о томе шта је важно, али, још важније, како се оно што је важно конституише“, рекла је на почетку проф. Томић. Категорија важности, односно вредности, конституише се заинтересованошћу субјекта који је у потрази за смислом, објашњава она и истиче да се књига проф. Бабића може сматрати својеврсном вредносном феноменологијом, која третира теме као што су нада, страх, достојанство, воља, слобода...

Говорећи о кључној теми књиге, проф. Томић казала је да је стварност коју свако од нас искушава у основи вредносна стварност, што феномен перцепције ставља у други план. „Уводећи дихотомију између моралних и ванморалних вредности, при чему морално неутралне вредности нису и вредносно неутралне, то јест, осим моралних, постоје и ванморалне вредности које су за нас важне, ми остварујемо оно што проф. Бабић назива ванморалном вредношћу живота. Отуда се као централна појављује категорија толеранције, коју аутор артикулише као моралну границу уплитања у туђе територије“, истакла је професорка. „Како у књизи наглашава професор Бабић, уплитање постаје обавезно оног часа када се уђе у домен недопустивог, у којем заправо више нема толеранције, што је основно значење тезе ’нема толеранције за непријатеље толеранције’. Дакле, како ово је могуће? Само уколико осим ванморалних вредности, које одређује степен наше заинтересованости за свет и друге, постоје и оне вредности које не могу да се изразе квантитативно“, казала је она.

„Све теме које су обухваћене овом књигом треба разумети као позив на разговор, пре свега као позив да се преиспита терминолошки инструментаријум како би се избегао догматски дремеж, а филозофију треба схватити као вапијући глас у пустињи. Уколико на време не почнемо да се питамо, што је једно од првих одређења филозофије, и уколико некритички прихватамо значење категорија којима оперишемо, може нам се догодити да се у неком часу, не тако далеко, пробудимо преображени као Кафкин Грегор Самса“, закључила је професорка Томић.

„Ова књига представља узлет ка уму, то јест интелигенцији, а с друге стране, ово је теоријска артикулација тема као што су нада, страх, достојанство, воља, аутономија, живот и, најзад, слобода, као моћ на којој се све то гради. Ничега од овога нема уколико нема слободе“, рекао је Александар Лукић. „Професор нам представља свој приступ разматрању појма слободе, а на тај начин и приступ добру и злу“, наставио је Лукић, цитирајући: „Јер слобода је такође у основи зла, а не само добра, те строго гледано и није вредност, већ услов да нешто постане вредност.“

„Јован Бабић нам је овом књигом, али и целокупним својим делом, указао на то да су стварна хуманост и слобода оно што треба да се захтева, а не демагошко проповедање које гуши сваки захтев за слободом и своди људе на бића чији би једини циљ био да преживе и репродукују се, јер су једино тако корисни“, закључио је Лукић.

Уредник Петар Арбутина казао је да су ови текстови брижљиво пробрани и показују континуирану конзистентност у размишљању професора Бабића о важним темама, указавши и на ауторов стил, језик, као и прецизно именовање ствари.

Професор Бабић рекао је да књига представља избор његових писања о темама које филозофски прилазе важним појавама у савременој стварности, на пример, о питањима субјективности и валидности критеријума вредновања свеукупне стварности, начину функционисања тих критеријума, као и начину којим се покреће мотивација за њихову употребу, али и питањима структуре и артикулације вредносне стварности у којој ти критеријуми функционишу.

У поглављу у којем износи образложење тезе да субјективност није произвољност налази се и нацрт новог приступа схеми вредности. Тај приступ уводи дихотомију између моралних и ванморалних вредности, с далекосежном импликацијом да морално неутралне вредности нису и вредносно неутралне, те да вредности до којих нам је стало и које су зато важне нису моралне вредности, већ оне вредности чијом реализацијом, у инвентару постигнућа, остварујемо ванморалну вредност живота. Професор је истакао да у ономе што чинимо, ако је то што чинимо морално исправно, немамо моралну сврху, већ слободно постављени циљ који планирамо да покушамо остварити. Да би то функционисало, објашњава професор Бабић, потребно је прихватање и поштовање толеранције као моралне границе уплитања у туђе делање, уплитања које постаје обавезно када се уђе у домен недопустивог, у којем више нема толеранције. „То је могуће само ако, осим вредности које имају своју цену, а која зависи од степена наше заинтересованости за њих, постоје и вредности које не могу да се изразе квантитативно, неким ценовником, као артикулација укупне слободе у сусрету свих слободних воља које постоје“, закључио је Бабић.