У Клубу – књижари – галерији Гласник у уторак, 4. јуна представљена је књига Лоша бесконачност: Прилози социологији српског друштва Слободана Антонића.
О књизи су говорили: проф. др Јовица Тркуља, Ђорђе Вукадиновић, Маринко Вучинић и аутор.
Књигу чини шест тематски повезаних студијa српског друштва које је Антонић објављивао у социолошким публикацијама током последње четири године.
Тркуља се осврнуо на живот и рад Антонића, подсетивши да је још 1979. остао без посла због идеја о политичком плурализму, а да је 1994. учествовао у оснивању Српске политичке мисли која је критиковала власт, да би затим била угашена, као и да је после поново изгубио посао у Институту за политичке студије.
„Књиге Слободана Антонића садрже опис и попис наших страдања и надања у последњих 20 година, а мало ко од наших духовних д��латника је застао да види шта смо урадили у последњих 20 година - он је међу малим бројем интелектуалаца који нису издали свој позив, није пристао да пљује по свом народу и, по цену притисака, часно је обављао свој позив“, закључио је Тркуља.
Вукадиновић је истакао да су највеће вредности Антонићевих текстова конкретне анализе актуелних феномена, уз похвалу да је Антонић један од ретких интелектуалаца који пристаје на самокорекцију, али је истовремено напоменуо да има примедбе на његов стил.
„Он отвара нове теме, не плаши се полемике и одличан је у томе, али му, према мом мишљењу, појмови које често користи у ту сврху, понекад нису најбољи савезници“, оценио је он.
Према речима аутора, његова теоретска позиција изражава промену става – од модернизацијске интегративне позиције ка светскосистемској теорији, a што је, како је запазио, врло упечатљиво српско искуство.
„Књига представља транзицију из једне у другу теорију и те теорије, према мом суду, нису радикално супротстављене, а мени је био потребан угао посматрања који може обухватити и једну и други позицију“, објаснио је он. „Почеком двехиљадитих изгледало је да Србија има прилику да искористи ту модернизацијску шансу и да ће она то успети да уради, али се показало да та парадигма не одговара случају Србије, па испада да се двеста година модернизујемо, а да су српско друштво и српске елите кривци за неуспех.“
Антонић је констатовао да је књига заправо једна врста теоријског изазова када је реч о две споменуте парадигме.
„Имали смо сарадљиву елиту која је интегрисала наше структуре у европске и глобалне, али ево, имамо једну врсту колонијализма и ја сам у својим радовима почео да напуштам ту прву позицију – то је, међутим, наишло на критику међу колегама који се слепо држе класичног модернизма, а који су такав покушај означили као културни национализам“, рекао је он.