У књижари „Геца Кон“, у среду, 29. марта, представљена је књига Само једно пролеће, аутора Антона Балажа.
На представљању књиге говорили су Зденка Валент Белић, преводитељка, и Петар В. Арбутина, директор Гласниковог Сектора за издавање књига.
Зденка Валент Белић открива да је један од повода за превод и објављивање ове књиге то што се 2023. навршава 55 година од Прашког пролећа. „Ове догађаје Антон Балаж је обрадио на један носталгичан, сентименталан начин, пре свега пишући о заносима своје генерације, али и о разочарањима која нужно прате сваки занос“, казала је преводитељка. Она подсећа да је за историју Чехословачке то један од најважнијих догађаја, догађај који је битно обележио друштвени, културни и књижевни контекст. „У роману је сажето целокупно схватање књижевности Антона Балажа као сведочанства времена, као тематизовања важних друштвених тема, као приче о оним људима чија би прича остала гурнута под тепих“, истакла је. „Ово је ’најаутобиографскије’ дело Антона Балажа ‒ написао је оду својој младости и идеалима тога времена. Аутор нам заправо каже да је година било много, али је само једно пролеће“, закључила је преводитељка.
Петар Арбутина је приметио да је Само једно пролеће књига која дубински и врло пластично објашњава и осликава непосредност догађаја у време Прашког пролећа, свега што се тада дешавало, те да је у историографском смислу тачна. „Међутим, оно што је мени важније и што јесте мој читалачки доживљај“, истиче Арбутина, „јесте то да ова књига слика универзалну трагику малог човека кога је издала велика историја“. „Ово је роман о историји која траје, и Балаж нам показује да ствари нису готове, да се односи у цивилизацији нису променили, да се они само повремено другачије именују. У суштини, они су увек исти, и зато је књига и данас актуелна“, закључио је Арбутина.
У роману Само једно пролеће, у незахтевној, иронично-разиграној форми Балаж приказује друштвену климу 1968. године. То је дубока лична прича о грађанској побуни, иницираној Прашким пролећем, о бунту чешких и словачких интелектуалаца који су притискали политичко руководство земље, тражећи демократске промене и веће политичке слободе. Уједно је то прича о свим перипетијама тог револта и о његовом краху, који почиње уласком војске Варшавског пакта на територију Чехословачке. Главне јунаке у роману међусобно повезује случајност (смештени су у истом студентском дому), спаја их пријатељство, и заједно у нади проводе тих неколико месеци кобних за Чехословачку. Свако од њих има и своја лична надања, трага за могућностима афирмације и опстанка, испуњења својих снова и жеља. Кроз животе ових младих људи аутор приказује све оно за шта је то друштво тих месеци – од јануара до августа – живело и што је преживљавало: веру у реформе политичког система, наду у слободан живот, недвосмислену подршку тзв. препородном процесу, еуфорију услед отварања граница и укидања гвоздене завесе, али и стрепње како ће на све то да реагује Брежњевљева велесила. Балаж је, осим свега поменутог, приказао и одређену дозу наивности, која је у том општем одушевљењу била заједничка и за обичне грађане, али и за интелектуалце и политичаре.
(Игор Хохел)