У уторак 5. септембра, у књижари „Геца Кон“, представљена је књига СЛИКА У СРЖИ СВАКОГ ЦИЉА Наташе Марковић. Осим ауторке, о књизи су говорили проф. др Драган Стојановић, проф. др Зорица Бечановић Николић и проф. др Гојко Тешић, уредник издања.
Професор Стојановић је одмах на почетку рекао да је један од стубова на које Џејмс ослања свој опус пре свега европско сликарство, и то од ране ренесансе па закључно са бароком и додао: „Наташа Марковић је урадила нешто што је било готово немогуће извести. Она је показала како је његовој генерацији, као и у првим делима која га уводе у књижевност на велика врата, а поготову у каснијим делима средњег и завршног периода, то искуство које је он имао из Венеције, Фиренце, Рима, али и целе Европе, послужило као погон и његовој списатељској уобразиљи и како је он то и поетички обрадио. Нико то до сада није тако документовао као Наташа Марковић. Показала је да без Европе не би могло бити онога што је он направио, што ће бити полазиште и каснијим писцима, пре свега на енглеском језику“, закључио је професор.
Професорка Зорица Бечановић Николић је истакла да је реч о изузетној књизи у изузетној едицији под називом Интерпретације. „То је у бити разговор између некога ко прилази тексту са целокупном својом ерудицијом, са својим интелектуалним пртљагом, са својим животним и читалачким искуством, ситуација човека у сусрету са текстом, где херменеутика значи: слушам шта овај текст говори мени и шта је заузврат могу да понудим као одговор неком тексту“. У одговору Наташе Марковић, тврди професорка, у сржи њеног одговора, и сваког циља стоје појмови слика, сликарство и сликовност. „Кључни појам књиге је визуелна реторика, а то је, морам да кажем, храбар теоријски потез. Хенри Џејмс је праотац теорије приповедања, а ауторка се одважила да том и таквом Џејмсу и његовим схватањима прозе дода један нови термин, који је ретко употребљаван у теорији приповедања, а то је визуелна реторика. То сматрам веома инвентивним и храбрим теоријским потезом“, истакла је професорка Бечановић Николић и притом нагласила да Наташа Марковић, као суверени компаратиста, пореди књижевну и ликовну уметност, историју књижевности и историју ликовне уметности, а потом као одличан познавалац историје културе то често ставља у контекст. „Како то да ликови једног писца који припада позном реализму са назнакама модернизма толико говоре о ренесансном сликарству и какав се онда смисао ишчитава из тог говора Џејмсових јунака и самог Џејмса у теоријским списима о ренесанси, бароку и касније о импресионизму“, запитала се професорка. Закључује затим и да смо читајући ову књигу у прилици да застанемо, да се запитамо шта Хенри Џејмс, ови сликари и Наташа говоре нама, шта можемо да наслутимо или докучимо о себи и о свету и како можемо да се запитамо и дођемо до скривених кутака сопствене душе и бића, јер то аутентичан сусрет са естетским заправо чини.
Уредник књиге Гојко Тешић доживљава књигу као један чудесан љубавни дијалог две уметности, књижевне и ликовне. „Ова књига је драгоцена и за оне који се баве теоријом ликовне уметности, теоријом уметности уопште, али и за оне који се баве компаративном књижевношћу“, примећује Тешић.
Ауторка открива да је професорска Биљана Дојчиновић, пишући рецензију за последњи број ТXТ-а, студентског часописа за књижевност и теорију књижевности, поставила реторичко питање: „Волите ли Џејмса?“ „Да је то обично, а не реторичко питање, могла бих да понудим обиље одговора зашто је то тако. За ову прилику одабрала сам да понудим само један одговор, због којег мислим да би и данас ваљало читати и волети Џејмса, а за који мислим да је посебно актуелан. Наиме, Хенри свом пријатељу, уреднику најугледнијег англосаксонског књижевног часописа пише да је способност читалачке пажње потпуно ишчезла из англосаксонског ума, коју је на извору угасила слика која непрестано виче ’погледајте ме, ја сам та и само ја вас могу задржати на себи, а да ми не посветите ни један минут своје пажње’.“ Џејмс наставља казујући нам да живимо у самотном добу за књижевност и уметност уопште, до оне која је пуко визуелна. „Било би веома занимљиво сагледати начин на који би Џејмс изразио свој гнев у вези са данашњом способности да задржимо пажњу на нечему и примата визуелног у данашњем свету“, примећује ауторка.
Према речима ауторке, Џејмс је дубоко веровао у књижевну чаролију, у то да писац ствара слике речима, које преноси на хартију, а да те слике потом оживљавају у уму читалаца. „Могућност да написане речи оживимо у свом уму јесте особени вид имагинације, на коју нас Џејмс наводи својим делима. Моменат у којем се догађа та имагинација јесте тренутак у којем ми као читаоци можемо да се придружимо писцу у стваралачком чину. Оном чину који је Тезеј у Сну летње ноћи описао као тренутак у којем се у машти слике роје и којем се ваздушастом ништа у свету и место и име дарују. Претварање ваздушастог ништа у нешто још је увек јединствено својство човеково, које треба да сачувамо и негујемо можда чак и по сваку цену“, закључује ауторка.