Књига је објављена у саиздаваштву Гласника и Академије за националну безбедност, а на њеном представљању говорили су рабин Исак Асиел, др Јелена Триван, директорка ЈП Службени гласник, проф. др Драган Симеуновић, проф. др Небојша Ранђеловић и аутор.

Реч је о делу које говори о ограничавању права и страдању Јевреја у Краљевини Југославији и открива болне и често прећуткиване податке из историје. Numerus clausus означава „затворени број“ – одређени број припадника неке заједнице који се могао примити на школовање, у службу, а у првој половини 20. века односи се углавном на ограничавајуће законодавство у односу на Јевреје.

Јелена Триван је оценила да је реч о делу које представља и књигу о историји морала.

„Она представља и својеврсну опомену за политичаре – шта се догађа кад се влада уредбама, крше сопствени устав и људска права, али и за медије и грађане, па је стога значајна и због времена из којег долази, али указује и на то да се та прича не сме поновити“, рекла је директорка Гласника нагласивши да антисемитизам никада није био појава која се може повезати са српским народом.

Исак Асијел је указао на то да је Лазићева књига дала оквир чињеницама којима обилује и показала одакле је то зло дошло у Србију, али и да истовремено „позива на размишљање како да препознамо да ли нам нешто слично иде у сусрет“.

Небојша Ранђеловић је напоменуо да књига обилује историјским чињеницама и уједно поставио питање: „Шта је 1940. у датим околностима могао да уради Драгиша Цветковић, којег су нишки Јевреји сматрали праведним?“ 

Драган Сименуновић је истакао да је против принципа колективне кривице, док је Жељко В. Лазић констатовао да су данас међународни односи много сложенији и да је међународно право опет пало на испиту јер велике земље раде шта хоће, а мале шта морају.

„У нацистичкој Немачкој Јеврејима је било наметнуто више од 400 правнх ограничења, што је почело да се ’прелива’ и у друге државе – Краљевина Југославија се трудила да остане неутрална, али је 1940. донела две уредбе – једну о упису лица јеврејског порекла за ученике универзитета, високих школа у рангу универзитета, виших, средњих, учитељских и других стручних школа, а другу о мерама које се односе на Јевреје у погледу обављања радњи с предметима људске исхране. Оне су ступиле на снагу у сумрак постојања Краљевине Југославије и једино се у Србији нису стриктно примењивале“, објаснио је Лазић говорећи о догађајима које књига прати. Додао је такође и то да је главни заступник и предлагач ових уредби био Антун Корошец, који је имао подршку врха Римокатоличке цркве, о чему сведоче записи кардинала Алојза Степинца, који каже да председник владе Драгиша Цветковић није антисемита, али мора да ради под притиском Немачке и Италије.

Припадници јеврејске заједнице су кроз историју, од периода Римског царства до нацистичке Немачке, били жртве своје верске припадности, економске умешности и, касније, с развојем расних теорија, жртве своје расне припадности и своје образованости, жртве етикетирања. У модерној светској легислативи нигде није било примера тако флагрантног кршења људских права, права на живот – највишег права, као током Другог светског рата. Кршење права је свој легитимитет добијало низом закона, уредби, наредби, тако монструозних као никада у правној историји до сада. Да ли су лекције научене? Да ли се тако нешто може поновити у будућности? Јесу ли жртве биле узалудне? Има ли антисемитизма опет? Је ли право опет пало на испиту? То су питања на која се нуде одговори у овој књизи.

Опасност лежи у томе што неке државе, друштва, покушавају да умање своју негативну улогу у једном тако мрачном историјском периоду, а појединци, који су недвосмислено били нацисти, да прикажу себе као борце за националне идеале. Овакве књиге имају историјски значај због историјског ревизионизма.