Представљена књига ДИМИТРИЈЕ ДАВИДОВИЋ
04. Септембар 2013.
У Клубу – књижари – галерији Гласник представљена су пригодна издања објављена поводом јубилеја „200 година службених гласила“, о којима су говорили угледни новинари Нино Брајовић и Јосип Бабел и в. д. директора проф. др Радош Љушић.
Штампарија Службеног гласника извела је прави мали подвиг објављивањем репринт издања Новина сербских (1813) штампаних у Бечу, Новина србских (1834) штампаних у Крагујевцу и Сретењског устава из 1835. године. Уз то је објављено и друго, луксузније, издање биографије Димитрија Давидовића (1789–1838) – Оријентални новинар, европски политичар коју је написао Радош Љушић.
Два несвршена студента медицине Димитрије Давидовић у Димитрије Фрушић у „царствујушћој Виени“ 13. августа 1813. године покренули су новине које су излазиле свакога дана, сем суботе и недеље, на четири стране, на српском језику, што је била права реткост у свету за један мали и тада поробљен народ као што су били Срби.
Познати новинар који је низ година био на челу Удружења новинара Србије, Нино Брајовић, приметио је да је овај еснаф само основао 2000. године награду која носи име „Димитрија Давидовића“, а мало новинара се бавило историјом српског новинарства. Он је похвалио напор историчара Љушићевог формата, најбољег живог познаваоца српске историје 19. и прве половине 20. века, који се постарао да кроз биографију Давидовића понуди и преглед почетка новинарства у Србији.
Брајовић је подсетио да су пре Давидовића била два покушаја да се покрену дневни листови на српском (1791. и 1792) али то је било кратког даха, док су Новине сербске излазиле у Бечу све до 1822. године. Давидовић је био и новинар и уредник који је доживео судбину већине уредника – да буде смењен. Љушићева је заслуга, указао је Брајовић, да није заборавио да се осврне и на суоснивача Новина сербских, Фрушића, који је увек био скрајнут.
Захваљујући Љушићу, наставио је Брајовић, у књизи која има и значајан број илустрација, читаоци могу да сазнају чиме се се бавио Давидовић током свог релативно кратког живота, поготово након што се одлучио да се 1821. пресели у Србију и где је све до смрти играо важну улогу у свим државним пословима укључујући писање Сретењског устава.
Телевизијски новинар и уредник Јосип Бабел објаснио је да се у каријери превасходно бавио праћењем збивања на књижевној сцени и да је за њега биографија Давидовића значајан извор поузданих података о књижевном миљеу његовог времена, јер су у листовима које је издавао сарађивали многи српски писци тога доба. Бабел је скренуо пажњу на одлично дочарану атмосферу у срединама у којима су Новине сербске објављиване, и поменуо да су их у неколико наврата уређивали Вук Стефановић Караџић и Јернеј Копитар. Испричао је и једну „пикантерију“ – да је Давидовић утрошио мираз прве жене а затим и друге да би лист одржао у животу.
За Бабела је посебно занимљив однос између Давидовића и књаза Милоша Обреновића који му је поверавао и веома важне политичке, чак шпијунске задатке и послао га је у Цариград да би припомогао доношењу султановог хатишерифа који је гарантовао потпуну аутономију кнежевине и право наслеђивања Милошевих потомака.
Љушић је објаснио да је на идеју да напише биографију Давидовића дошао у разговору са Луком Мичетом који је покренуо иницијативу да се испред ТАНЈУГ-а подигне споменик оцу српског новинарства. Књига је доживела друго издање, али споменик још није подигнут. Он убраја Давидовића међу пет–шест најважнијих личности српске историје 19. века посебно због „Сретењског устава“ који је написао за само 20 дана, а био је међу најсавременијим текстовима ове врсте на свету. Нажалост, сматра Љушић, Русија и Турска су приморале кнеза да га укине само 50 дана након што је проглашен. Он је открио да је дуже времена прикупљао преписку Давидовића, али никада није стигао да је припреми за објављивање и понудио је УНС-у да тај посао доврши. Прво издање књиге о Давидовићу објављено је 2006. са поднасловом „Оријентални новинар, европски политичар“, а њен аутор сматра да управо наречени поднаслов најбоље осликава садржај дела посвећеног изузетном човеку, родољупцу, истрајном борцу за утемељење српске државе и српског језика, пиониру српског новинарства.
Читава година у ЈП Службени гласник посвећена је значајном јубилеју, а централна свечана академија поводом два века службених гласила, биће одржана 18. септембра у Народном позоришту у Београду.