У Клубу – књижари – галерији Гласник у уторак, 6. маја представљена је књига Писано руком Зорана Хр. Радисављевића. О књизи су том приликом, осим аутора, говорили Милослав Шутић и Гордана Милосављевић Стојановић.
Зоран Хр. Радисављевић, дугогодишњи новинар дневне културне рубрике листа Политика, до сада је објавио три збирке песама, седам публицистичких књига, два романсирана дијалошка трактата и приредио три књиге. Писано руком седамнаеста је његова књига у којој искусном новинарском руком и истанчаним песничким сензибилитетом сабира више од седамдесет разговора са савременим ствараоцима осветљавајући не само њихово дело, већ и време у коме живимо или преживљавамо.
У књизи интервјуа Зорана Хр. Радисављевића Писано руком ауторови саговорници су ствараоци разних профила: највећи број њих су писци, затим критичари, историчари и теоретичари књижевности, историчари уметности, лингвисти, антрополози, историчари, естетичари, филозофи... Бројност и различитост саговорника утицали су на ауторову реализацију разговора искључиво кроз призму сопствених сазнања, не само о остварењима тих аутора већ и о ширем контексту њиховог настанка.
Спој песничког дара и новинарског искуства огледа се у овој књизи на специфичан начин којим Радисављевић, кратким питањем, попут стиха, узбурка сећања и мисли свог саговорника инспиришући га да на јединствен начин проговори о задатој теми, другачије но обично, често и више но што је мислио рећи. Гордана Милосављевић Стојановић напоменула је да ова књига даје јединствену могућност читаоцу да чује различита мишљења и разговара са изузетним људима, са којима се можда никада неће срести, али захваљујући овој књизи, имаће утисак да их познаје.
Милосав Шутић нагласио је да се у књизи дешава прожимање два жанра књижевног и новинарског, а њен квалитет јесте у способности аутора да претвори разговоре у озбиљан жанр који се бави не само актуелним дешавањем, већ и филозофским, етичким и другим питањима. Тиме је Радисављевић подигао ниво књижевно-новинарских разговора и на тај начин допринео теорији разговора.
Захваљујући вештини и начину на који поставља питања, долазио је до нових сазнања саговорника, којих они можда нису ни свесни.
Уз констатацију да ова књига трајније доприноси вредности једног књижевно-новинарског жанра, треба нагласити и чињеницу о њеној непосредној актуелности. Наиме, oсим тога што ће читалац овде наћи одговоре на нека стална, сложена питања у вези с нашом науком, с нашом уметношћу и књижевношћу, истовремено ће му неки од разговора помоћи да се приближи истини о косовском проблему, као питању пресудном за будућност ове земље. Закључак књиге, по мишљењу Шутића, био би да у овом тренутку Србију и Србе не може ујединити ни власт, ни партије, већ само култура. Радисављевић је у књизи показао да је корен српске културе на Косову. Ако останемо без тог корена имаћемо озбиљних проблема са идентитетом и културном матрицом у будућности, закључио је Милосав Шутић.
Одговарајући на новинарска питања Зоран Радисављевић је рекао да начин на који је писао књигу проистиче из дугогодишњег новинарског искуства. Питања која је постављао саговорницима јесу она која га лично интересују. Књига је, по његовим речима, сама настајала док је радио интервјуе за Политику са људима значајним за нашу културу. Само два текста, уводни и завршни, објављени су у Новој зори.