У уторак, 3. јуна, у књижари „Геца Кон“ представљена је књига ЦРТЕЖИ И КАЛИГРАФИЈА Ф. М. ДОСТОЈЕВСКОГ Константина Баршта. О књизи су говорили проф. др Драган Стојановић, професор емеритус Универзитета у Београду, доц. др Ана Јаковљевић Радуновић, Филолошки факултет Универзитета у Београду – стручни редактор издања и мр Весна Смиљанић Рангелов, уредник и преводилац.

Недовољно је познато да је Ф. М. Достојевски гајио изузетну склоност ка графичкој уметности, архитектури и калиграфији, те да је своја дела започињао представљајући најпре цртежом ликове и амбијент. На маргинама својих бележница оставио је значајан ликовни опус, а професор Константин Баршт приредио га је први пут у обједињеном издању Цртежи и калиграфија Ф. М. Достојевског, Од слике до речи, оригиналног формата и с апсолутном тачношћу боја.

Жири угледне Награде „Милош Н. Ђурић“, најпрестижнијег признања које Удружење књижевних преводилаца Србије сваке године у децембру додељује за најбоља преводилачка остварења, похвалио је мр Весну Смиљанић Рангелов за превод с руског ове велике монографије.

Константин Баршт доктор је филолошких наука и професор на Филолошком факултету Руског државног педагошког универзитета „Александар Херцен“ и водећи научни сарадник Института руске књижевности Руске академије наука.

У књижевним, историјским и биографским коментарима у Барштовом делу Цртежи и калиграфија Ф. М. Достојевског приказује се развој цртачког умећа Достојевског, разјашњава се значај личности попут Петра Великог, Белинског, Наполеона, Тургењева у пишчевом делу и животу, рађање уметничког света књижевних дела попут Крокодила, Злочина и казне, Идиота, Злих духова, Младића и Браће Карамазових, да би се откриле нове стваралачке законитости писца. Највише је цртао прозоре катедрала, крстоцвете, куполе руских цркава и портрете, а то су везе, идеје које воде до његовог најкомплекснијег дела – катедрале Браћа Карамазови, где се отвара комуникација између Истока и Запада.

„Достојевски је током писања романа цртао у својим бележницама, а у Барштовој књизи има више од 500 цртежа катедрала с прозорима. Достојевски је био формално образован за грађевинског инжењера, иако се рано определио за позив професионалног писца, а знамо и то да није баш волео цртање. Био је добар ученик, трудио се да и у цртању буде добар. Епилепсија га је пратила читавог живота, робијао је четири године с најтежим криминалцима, а још пет година провео је у изгнанству. Mучила га је и коцкарска страст. Имао је несрећан први брак, потом аферу с Аполонаријом Сусловом, и коначно други брак са младом девојком, кћерком ослобођеног кмета, која је била одушевљена његовим Записима из Мртвог дома. Она је оставила сведочанства о томе како је Достојевски писао и када је цртао, да је писао мастилом од ораховог жира. Баршт је као аутор пажњу фокусирао управо на цртеже и калиграфски исписане речи, тако да смо добили ову велелепну књигу која говори и о стваралачком процесу Достојевског, оном што претходи коначној верзији дела, о томе како он размишља. То је и покушај да читалац „уђе“ у његов ум, као што је и Достојевски писао „изнутра“, да се види како из мутних представа и идеја настаје јасна мисао“, испричао је професор Стојановић, истичући посебно да је важно и то где се налазе цртежи, да су некада издвојени на маргини, некада су на средини странице, а понекад се преко илустрација налази текст. Шта значи када Достојевски црта портрете људи, шта значи када црта катедрале и какав је смисао тога када нечије име пише калиграфски, истакнуто.

„Једна од теза јесте да се калиграфски исписане речи у ствари укорењују у дубину стваралачког чина, како каже Баршт. Достојевски смишља, па стане, удубљен, и ако калиграфски напише име Иго или Наполеон, или Нотр Дам, онда се то може схватити тако да се на тај начин оно што је издвојено калиграфски укорењује у дубину стваралачког чина, у предлогичком моменту. То су места у којима он још увек није разрешио сукобе, неспоразуме ликова или куда даље с причом. Тамо где му је све јасно, тамо нема цртежа, или их има врло мало. Заступа се теза да је то цртање нека врста пребирања самог Достојевског у смишљању, где се види како он долази до коначне слике. Важан проблем теорије књижевности и филозофије перцепције јесте да ли се подудара оно што писац мисли с оним што произилази из текста и оно што читалац схвата, зато је Бахтин говорио да је смисао трио аутора, текста и читаоца. Неки пут се то све подудари, али чешће се не подудара. А овде се бавимо тиме шта писац мисли кад смишља шта ће и како ће. Бележнице Достојевског директан су одраз интелектуалног и мисаоног процеса који се одвија у пишчевој свести док он смишља, на пример, Браћу Карамазове, а највише је Достојевски цртао док је припремао Зле духе, што значи да се ту највише и колебао. Постоји аутокомуникација писца – он води разговор са самим собом до мисли, а цртеж је ту да га утврди у томе. Достојевски је мислио да ће свет једном постати Христова лепота, то је једно охристовљење света у лепоти, али уједно је сматрао да ће то тешко ићи, и само уколико се католичанство и православље разумеју и помажу узајамно. У ликовном смислу то је стилистика готичке катедрале, у изградњи заједничког дома за човечанство“, закључио је професор Стојановић.

Професорка доц. др Ана Јаковљевић Радуновић, стручни редактор приликом рада на овој монографији и русисткиња, нагласила је да је Константина Баршта упознала почетком овог века кад је долазио у Београд на конференције о различитим аспектима руске књижевности, а поводом 200 година од рођења Достојевског стигла је и његова понуда за изложбу његових цртежа.

„Слависти и русисти навикли су на писце који цртају, а међу њима је и Пушкин. Постоје и изванредни акварели Љермонтова, и у једној таквој традицији цртежи Достојевског не представљају пример идеалности и завршености. Пре ће личити на поигравање на листовима папира. Баршт овде тумачи идеограме, калиграме Достојевског, а ова грана достојевистике последњих деценија добија на значају. Писма Достојевског су под утицајем руског православног краснописа, али и под утицајем француског и европског лепог писања. Имамо прилику да завиримо у радионицу писца где он комуницира са собом и црта за себе – то су цртежи који откривају његов мисаони поступак. Он сањари, машта, промишља. Баршт открива херменеутику великог петокњижја Достојевског и цртеже који су пратили њихов настанак, али је још интересантнија организација страна, где ништа није случајно, где те стране делују као вртлог различитих идеја, које ће бити обзнањене у тексту романа. Та хришћанска саборност, о којој је професор Стојановић говорио, реализује се управо у рукопису, личном односу према писму руског и француског писма. И кнез Мишкин, покушај идеалног јунака, пролази неку врсту теста тако што показује да лепо пише и имитира рукопис старих руских књига, да би одмах затим показао како уме да барата и француским писмом облог начина писања“, објаснила је доц. др Ана Јаковљевић Радуновић, додајући и то да су цртежи начин да се успори убрзано мишљење.

Весна Смиљанић Рангелов подсетила је публику на чињеницу да је ова књига у малој броју примерака била изложена на прошлогодишњем Сајму књига и због чега је то с њеног становишта било значајно: „Као слависта пре свега, затим као уредник и преводилац настојала сам да не протекне превише времена између њеног појављивања код престижног италијанског издавача о публиковања на српском језику, односно да у тешким временима савременог страдања Фјодора Михајловича, његово тек откривено наслеђе заузме место које му припада у светској, тиме и нашој науци и култури.“ Она је разјаснила да је монографија на руском језику објављена као прва у едицији Калиграми, италијанског издавача Лема прес, познатог по луксузним издањима капиталних дела. Детаљно је упутила публику у садржај и композицију дела.