У амфитеатру Архитектонског факултета у Београду одржана је врло посећена промоција књиге Жена која је пушила житан, архитекте и писца Олге Радић.
Романсирана биографија Јованке Бончић, прве жене у историји која је добила диплому архитекте на Техничком факултету у Дармштату.

Јованка је пројектовала зграду Ветеринарског и Учитељског факултета у Београду, Бањски двор у Бањалуци и др. По Јованки је названа једна немачка награда за науку. Јованка има улицу у Дармшату. Јованка је пушила житан. Јованку је нашој публици открила Олга Радић и створила први архитектонски роман.

На представљању су говорили Драган Радић, ауторкин супруг, Неда Тодоровић, новинарка и професор на ФПН, проф. Владимир Мако, редовни професор Архитектонског факултета БУ, Бранислав Реџић, архитекта и Весна Смиљанић Рангелов, уредница издања.

„Мени се чини да је на неки начин ово прича о две жене, две архитекте, где је ауторка Олга Радић истражила личност Јованке Бончић на начин на који би то урадили можда научници, најбољи новинари истраживачи. Не само да је пронашла многа документа о јунакињи него је пронашла и њене живе сроднике а, што је најважније, пронашла је човека који је као младић током Јованкиног живота живео код ње и брижљиво записивао њена сећања. Овај роман Олга Радић написала је у првом лицу и представила нам детаље о животу ове необичне жене, која је прошла три рата, једну револуцију, била удата за једног Украјинца, колегу с факултета, неко време живела у Русији и Украјини. Упознала је бежање, глад и успела да спасе живот своје троје деце. Олга Радић је на себе преузела задатак да нас у овој изврсној књизи упозна с њом, да нам је представи и да на неки начин исправи оно што су историја и наша немарност пренебрегли и нису учинили“, казала је професорка Тодоровић и додала да је ово „књига о две снажне личности и да читајући књигу о Јованки Бончић истовремено читамо књигу о нашој ауторки“.

„За ову књигу јако је битно да прочитате увод, да прочитате како Олга схвата архитектуру. Неспорно је да је ово архитектонски роман, али не онакав какав бисмо написали ја или господин Реџић или неки други архитекта. Олга прича о архитектури као о нечему што прожима и даје живот. Живот је у архитектури, а архитектура даје живот. Архитектура је и мирис и укус и емоција, те је зато ова прича о Јованки тако свеобухватна, детаљна, емотивна“, истакао је професор Мако.

„Олга је непретенциозна у свом писању и за људе који се не баве архитектуром ово заиста може бити архитектонски роман. Али за људе који се њоме баве, то је све само не архитектонски роман, јер та архитектура, каква је да је, под заштитом, заштићена, невина, крива, каква год, некако је рефлекс реалног живота. Кроз Олгин роман разумео сам српску историју, све те историјске догађаје које смо учили у школи, јер кад читате овај роман, ви заправо читате из угла девојчице која расте заједно с једном државом која сабира историју Обреновића, Карађорђевића… Схватио сам да је овај роман изванредно састављен“, нагласио је Реџић.

Драган Радић, ауторкин супруг, на почетку је захвалио пре свега Архитектонском факултету и студентима овог факултета што су дозволили да се ова промоција одржи и додао да је Олга веома волела Архитектонски факултет, и генерално архитектуру, и да јој је посветила велики део свог времена. Каријеру је отпочела у Енергопројекту, у тиму светски познатог архитекте Зорана Бојовића, од кога је највише научила и чију је методологију у пројектовању у највећој мери практиковала. Осим архитектуре, Олга је волела нешто и да напише, али све у животу мора да сазри, а код ње нарочито. То писање је морало да има везе са архитектуром, па је тако настао овај њен архитектонски роман. Користила је исту методологију као код пројектовања. То је била матрична форма, темељно прикупљање материјала, а онда склапање у једну логичну целину, у којој је све апсолутно морало да има смисла. Овде је уклопила и историју и архитектуру и атмосферу раздобља са изузетном, филмском биографијом Јованке Бончић. Морам да будем објективан и увек сам говорио да најбољи суд о књизи дају читаоци. Сигуран сам да би Олги највећа награда било да књига буде читана.“

„Сложићемо се да је овом књигом Олга Радић уписала и себе у ред великих жена, које су стварале велика дела, и дубоко верујем да ће ово њено дело на чудан начин изродити и изнедрити низ других дела будући да се већ родила идеја да направимо едицију у којој би се откривале и друге заборављене жене о чијим животима би писале наше савременице“, закључила је уредница књиге Весна Смиљанић Рангелов.