Карл Шмит на Косову, или рат узети озбиљно
 Григорис Ананиадис

Карл Шмит и Косово I

Размишљања о односу ваздушног рата и појма праведног рата, размишљања којима Карл Шмит (Schmitt) закључује свој Der Nomos der Erde -1- (то важно, али често потцењивано дело његове зреле фазе), могла су да буду написана као реакција на НАТО бомбардовање Милошевићеве Југославије. Али она су стављена на папир пре више од пола века. Сама та чињеница као да потврђује узнемирујућу актуелност Шмита. Међутим, његова актуелност дотиче све аспекте југословенске драме. И заиста - будући да он појам политичког своди на супротност пријатељ/непријатељ и инсистира на хомогености државе - Шмита слободно можемо сматрати par excellence теоретичарем политике етничког чишћења, политике коју су, после Милошевића, на југословенском тлу спроводили сви сукобљени национализми. (...)
*
Карл Шмит је par excellence полемички мислилац двадесетог века. Текстови које је написао пре 1945. године прожети су духом одлучне конфронтације - политичке, војне, "духовне" - и јасном свешћу и/или конструкцијом непријатеља. После Другог светског рата Шмит више нема непријатеља. Раније су му због понижавајућег Версајског мира, и крхке Вајмарске републике, нејасно деловале границе које деле мир од рата и то га је мобилисало против спољашњег и - нарочито - унутрашњег непријатеља. Но, пораз нацистичке Немачке је био тако потпун, а мир који су Савезници наметнули тако апсолутан, да Шмит више није могао да има непријатеља (или барем јавног непријатеља; појам непријатеља остаје у самом средишту његове антропологије конфликта: "Мислим, дакле имам непријатеље; имам непријатеље, дакле ја сам ја").2 Разочаран, али не кајући се, протеран са универзитета и из јавног живота, он наставља да ради на великим питањима политике и савремености, додуше са учене дистанце и у промишљенијем тону. Juriste engagé у међуратно доба, ђаволов адвокат и амбициозни Кроњурист Трећег рајха, он сад постаје мудрац из Плетенберга.3 (...)
*
Шмитов амбициозни циљ у овој, за њега нетипично дугачкој расправи, јесте да генеалогију номоса земље, односно генеалогију европоцентричног међународног поретка модерне, изведе са становишта двадесетовековне кризе, изазване технологијом, глобализацијом и глобалним конфликтом. Шмит сматра да на тај начин стиже до историјско-политичких појмова који омогућавају "мисао" новог номоса земље, мисао до које, како верује Шмит, могу доћи само "миротворци".4 (...)
*
Шмит верује да су предмодерни појмови "међународних" односа под великим утицајем "просторне револуције" која се догодила у XV и XVI веку. Препловљавање земље и откриће Америке променили су не само "мере и размере, не само границе човековог хоризонта, већ и саму структуру појма простора".5 Када је сферичност земље први пут добила практични и политички значај, постављени су и темељи за глобални просторни поредак који ће потрајати наредна четири века.

Тај "планетарни" поредак, који је наследио хришћански комонвелт, од самог зачетка је био европоцентричан и због тога Шмит правничку традицију из које је он изникао назива јус публицум еуропаеум, европски јавни закон. У самом средишту тог поретка налази се новостворена држава модерне Европе; територијални и политички "суверенитет" те државе је настао као реакција на верске грађанске ратове XVI и XVII века. Европска држава је искована као унитарна јавна сила која заузима јасно обележену површину европског тла и која је персонификована у лику апсолутног монарха, замишљеног као "персона моралис". Апсолутну моћ, односно суверенитет тог монарха, потврђивали су његова надмоћ у односу на "над-територијалне" религије (цуиус регио, еиус религио) и његово ослобађање од средњовековних односа зависности у односу на цркву и феудалце. После потписивања Вестфалског мира (1648), држава је постала правни субјект и основна јединица новог правно-политичког поретка развијеног у систем равнотеже суверена који су имали једнаки статус, али не нужно и једнаку моћ.

Још двадесетих година тај је процес за Шмита био сирова историјска грађа на којој је могао да разрађује основне појмове своје децизионистичке политичке филозофије. 6 У Шмитовој анализи, arhé (у оба значења те речи, и као почетна тачка и као принципиум 7) унитарне и хомогене државе била је суверена политичка одлука која кризу предмодерног поретка окончава тако што неутрализује сукобљене стране и елиминише партикуларистичке силе. Тако уведен поредак од тада је требало да буде делотворна, легитимизирајућа претпоставка која удахњује живот свакој легалности. Јединство и хомогеност државе претходе свакој одређеној институционалној артикулацији. Тај arcanum политичког замаглили су правни позитивизам и либерална политичка теорија, које је, у јеку међуратне кризе, Шмит решио да одстрани како би диктатуру опет инаугурисао као нужни инструмент државе. (...)
*
Шмит истиче да су два крајње спорна члана Версајског мировног уговора довела до најзначајније промене у класичној концепцији рата. У члану 227 цар је, због своје позиције на челу државе, оптужен да је ратни злочинац. Новина је у чињеници да цар није оптужен за кршење општеприхваћеног јус ин белло, већ за ратне злочине као такве. Агресорски рат је проглашен за злочин, и то за "злочин против човечности", али не на основу тада важећег међународног права, већ позивањем на морал и политику. Правна основа недостаје и члану 231 у којем се каже да су поражене силе "криве" за рат те, према томе, ратне репарације добијају карактер казне. Агресорски рат је ван закона први пут стављен у неделотворном Женевском протоколу из 1924. године, у којем су агресорске државе означене као починиоци нове врсте међународног злочина, а одређене су и одговарајуће санкције за њих. Међутим, тада је отпор логике класичне државе још увек био снажан те је, упркос одбацивању јус ад беллум - који је, по Шмитовом мишљењу, од суштинске важности за суверенитет - Протокол захтевао поштовање суверенитета и политичке независности држава-преступника што представља "главну препреку криминализацији рата".8 Такве контрадикције, примећује Шмит, нису биле значајне за експоненте универзалистичког права који су, надахнути идејом напретка, о садашњости судили са становишта будућности, а о закону на основу морала. Та морализација закона довела је до реартикулације идеје о праведном рату у појам јуста цауса, као и до одговарајућег разликовања прихватљивог, односно праведног рата од недозвољеног или неправедног рата. На крају је и идеја о морално и правно једнаком непријатељу, идеја јустус хостис, напуштена у корист "квазитеолошког" концепта непријатеља.9

Шмит верује да није случајно што су у таквој идеолошкој клими заговорници универзализма у међународном праву често своје аргументе изводили из доктрина о праведном рату, доктрина које су део предмодерне схоластичке теологије.10 Међутим, он је уверен да је неприхватљив историјски анахронизам веровати да су католички теолози шеснаестог века, као што је рецимо Франсиско де Виторија (de Vitoria),11 били весници модерног универзалног права и морала. Када се одвоји од свог конкретног историјског и просторног контекста, и смести у оквире модерних проблема, појам праведног рата задобија сасвим другачије значење, јер се та два амбијента не могу упоредити. Разлика је не само у томе што данас не постоји духовни ауторитет који све наткриљује, већ и у чињеници да се у средњем веку, када није било централизоване државе која има институционално уврежен монопол на примену силе, и неправедни рат сматрао за рат који подразумева елементарну једнакост међу противницима. Томе насупрот, модерне теорије праведног рата теже укидању рата. Од тренутка кад над-државни, међународни ентитет добије овлашћење да доноси одлуке о томе који је рат праведан а који неправедан, одлуке које су обавезујуће за државе-чланице, рат је заиста стављен ван закона као институција међународног права. Међутим, све је то виртуелно зато што је постигнуто захваљујући пукој промени значења појма непријатеља. Међународно право постаје кривично право: оружане акције једне стране пандан су снагама које, у сврху спровођења закона, имају право да користе "сва средства модерне технологије", укључујући и "полицијско бомбардовање",12 док се акција друге стране упоређује са отпором властима, побуном или злочином.13 Таква криминализација непријатеља укида лимитације које су омогућиле ограничен рат на основу jus publicum europaeum; постојање "тоталног" непријатеља, непријатеља који је одређен позивањем на "над-државне" или "над-националне" критеријуме, представља оправдање за вођење неспутаног, "тоталног" рата. 14 Штавише, када се рат води у име хуманости, непријатељ није смештен само "hors-la-loi", већ и "hors l'humanité", што сукоб води до "крајње нехуманости".15

Оживљавање овог дискриминишућег појма непријатеља у међународном праву иде руку под руку, тврди Шмит, са напуштањем класичне идеје о неутралности. Раније "симбол мира", утолико што је допринела ограничавању рата, та идеја сада постаје "симбол рата".16 Према европском јавном праву, право на неутралност обухвата и то да у случају рата трећа држава може аутономно да одлучи како ће се понашати: она може или да се укључи у рат на једној од страна, при чему тај њен избор ни на који начин не утиче на правну једнакост зараћених страна, а може и да се одлучи за неутралан однос у складу са принципом једнаког пријатељства. Након оживљавања доктрине о праведном рату државе су обавезне да удруже снаге против оних за које се сматра да су "прекршиоци" међународног права. То води до даљег интензивирања конфликта који сада добија карактер међународног крсташког похода и општесветског грађанског рата. (...)
*
Појам Grossraum Шмит уводи 1939. године, одмах након инвазије Немачке на Чехословачку и успостављања протектората Моравије и Бохемије. Другим речима, првобитну верзију разраде тих проблема Шмит је наменио томе да Хитлеровом (Хитлер) "новом поретку" осигура темељ у међународном праву. Grossraum, како га Шмит разуме, представља шири простор који се протеже преко државних граница које нису препрека за политички, културни и економски утицај хегемонске власти. Хегемонску власт, која доминира у Grossraum, Шмит означава као Реицх, а циљ му је да та два појма разликује, с једне стране, од сада већ сувишне државне форме, а с друге од концепта империје, концепта који оклева да прихвати због универзалистичких историјских конотација које он са собом носи. Шмитова позиција не подразумева потпуни нестанак државе: он је очекивао да ће државе, као подређени облици политичког организовања, наставити да постоје и у контексту Grossraum; уз то је очекивао и да Reich (односно више њих) сачува неке елементе "државности". Шмит је заправо желео да каже да "носиоци и творци" новог међународног правног поретка 17 не могу да буду државе, већ само Reich, динамички центар специјалног утицаја; таква позиција Reicha nаравно подразумева "стварно хијерархијско рангирање" субјеката међународног права.18 (...)

Карл Шмит и Косово II

"Људска права" су данас lingua franca политике и за мало кога је тај језик, као што је то био за Шмита, "страни", увезен или претећи. Независно од историјских традиција, културних разлика и политичких међа, милиони људи широм света разумеју и говоре тај језик, милионе тај језик мобилише на пружање отпора, на одбрану и солидарност. Ипак, "граматика" овог koiné људских права ни из далека није утврђена или самоочигледна, она је поље интерпретације и сукоба, односно поље политике. Стога увек постоји велика опасност да ће цезар њоме доминирати.

Аргументи којима се оправдавала интервенција НАТО у Југославији организовани су око супротности "људска права - државни суверенитет". Њихова логика је једноставна и звучи врло уверљиво: после двадесетовековних тоталитаризама, међународна заједница је усвојила, или би требало да усвоји, поштовање људских права као одлучујући критеријум међународног легалитета. Из тога следи да државни или национални суверенитет, раније камен-темељац светског поретка, више није непробојна баријера која дели унутрашњост од спољашњости. У случајевима систематских или масовних кршења основних људских права, међународна заједница је обавезна - уколико још не правно, онда у сваком случају морално - да интервенише како би заштитила прогоњене и поново успоставила демократски поредак.
Међутим, у случају Југославије, главна тема није било поштовање или непоштовање државног суверенитета уопштено узев (свакако је требало стати на пут Милошевићевим плановима), већ управо питање рата: тема је одлука да се води рат, са свим што то подразумева и, нарочито, начин на који се рат води, са свим што то подразумева. У том смислу, рат Атлантског савеза је, као рат, био слепа мрља у свим аргументима који су покренути да би се он оправдао. Од тренутка када је завладало уверење да је то "праведни" рат, што ће рећи нужно средство за остваривање правде и затомљавање "зла", сâм рат више није био видљив као проблем.19 У овом погледу је доста информативан и добар пример оно што је Шломо Авинери (Авинери) написао у време бомбардовања, на Дан сећања на Холокауст, поздрављајући војну интервенцију "као косовски Албанац": "Употреба силе је увек проблематична; она је страшна и невини људи пате. Али то је и лекција Холокауста, и значење исказа 'Никад више'".20 Одбацујући рат као проблематичан и неизбежно страшан, Авинери заправо одбија да о њему размишља и због тога значење које даје синтагми никад више на крају остаје прилично уско.

Уколико се, томе насупрот, пратећи Шмитову "сугестију", усредсредимо на рат као такав и читаву ствар погледамо из угла рата, видећемо сасвим другачију слику: тада ће не само бити дискредитовани аргументи моралиста који се залажу за војну интервенцију, већ ће потпуно на светло дана изаћи латентно "шмитовство" које, што је парадоксално, те аргументе заправо повезује.

Као што су приметили многи коментатори, рат НАТО-а је евидентно кршио конвенционално ратно право, и jus ad bellum и jus in bello, да употребимо класично разликовање. Што се тиче овог првог, врло је добро познато да ни Савез, ни њене државе-чланице немају право да без дозволе Савета безбедности УН крену у "оружану акцију", да прибегну рату. Треба нагласити да ни у једном тренутку Савез није формално објавио рат, што је нарочито значајно зато што објаву рата морају да ратификују законодавна тела држава-чланица;  другим речима, та објава би рат претворила у предмет унутрашњег политичког разматрања, а то се није догодило.
Заправо, амерички Конгрес није изразио сагласност. Дакле, Савез, односно његов нуклеус који доноси одлуке, деловао је у сваком погледу legibus solutus, као тело које је изнад закона. Позивајући се на ванредно стање, одлучивши да понуди свој арбитрарни одговор на вечито питање "quis judicabit?", и да води необјављени рат о којем се није дискутовало, НАТО је у ствари учинио ништа мање до "univerzalni coup d'etat" - како је то прикладно описао Пол Вирилио (Virilio).21 Не можемо а да се не сетимо чувене Шмитове дефиниције суверенитета: "Суверен је онај ко одлучује о ванредном стању".22

Међутим, мислим да је за опис овог рата, као и аргумената који су изношени њему у прилог, занимљивије кршење jus in bello. Много тога је речено и написано о ономе што се еуфемистички назива "колатерална штета", о штети нанетој тлу и онима који су били на тлу, од стране технолошки врхунски развијеног ваздухопловства Савеза, које се налазило на сигурној висини од 15 000 стопа; доста је речи било и о цинизму са којим су ту штету негирали портпароли Савеза. Штавише, начин на који је Хашки трибунал за ратне злочине ad hoc одбацио оптужбе Amnesty International о кршењу закона ратовања од стране снага Савеза већ сâм довољно говори о томе каква је преовладавајућа концепција међународног права.

Проблем је, међутим, дубљи. Циљ jus in bello је обуздавање рата и, нарочито, заштита цивилног становништва. У том погледу би се могло рећи да заиста није било повређивања закона ратовања из једноставног разлога што је тај закон у ствари био анулиран од тренутка када је Савез започео нападе из ваздуха. И у замисли и у њеном извршењу, НАТО-ов "самоограничавајући ваздушни рат", да употребим Шмитов назив, био је ab initio квазитотални рат: његов циљ је био да Милошевићев режим нападне индиректно, уништавајући инфраструктуру земље и угрожавајући широке слојеве становништва. Сва начињена "штета" стога се може сматрати намерном и предвидивом, и ни у ком случају "колатералном" или случајном. 23

Тако стижемо до једног од најнепријатнијих аспеката овог рата. Идеја да се предузме акција у сврху заштите "људских права" очигледно се не може помирити са масивним ваздушним ратом, ратом који по својој природи занемарује "људскост" оних који нису борци на супротној страни. Да би се идеологија људских права претворила у ратну идеологију или "потенцијал", потребан је и један додатни елемент: недискриминативна демонизација Срба посредством идеје о колективној одговорности. Не мислим на претеране изјаве оне врсте која би се очекивала у реторици сукоба, већ на систематско неговање те идеје као максиме политичког деловања.

На несрећу, може се навести много примера. Ограничићу се само на један. Бери Бјузен (Buzan), лондонски професор на предмету Међународни односи, и члан Британске академије, анализира појам колективне одговорности с намером да идеји хуманитарне интервенције осигура "интелектуалну и политичку кохерентност". Почетна тачка Бјузенових размишљања јесте запажање да је у рату против Србије НАТО показао прекомерну суздржаност (!) због тога што се на Западу велики значај приписује готово фетишистичком разликовању између злих вођа и њихових народа. По његовом мишљењу, ова разлика има дубок утицај на западну војну тактику и стратегију, "сабијајући их у сурово ограничене форме ратовања". Стога је за Запад изузетно важно да одговори на следеће питање: "Да ли народи имају владе које заслужују?" На то питање Бјузен одговара потврдно, као што одговара и на питање "да ли људи имају друштва и културе какве заслужују", тако стварајући ланац одговорности који повезује културу, народ и власти. Његов закључак се намеће сâм од себе и заслужује да га цитирамо у целини: "Без увијања речено, уколико народи заслужују власти какве имају, и уколико те власти грубо крше цивилизацијске стандарде, онда, као и у Другом светском рату, треба имати мање моралних обзира у вези са ограничавањем употребе силе. Уколико су власти одраз самог народа, и спроводе политику неприхватљиву са становишта основних људских права, онда се рат мора, и треба, водити и против владе и против народа". 24

Бјузен у ствари разјашњава и систематизује логику која је употребљена и у рату на Косову и у Заливском рату који још траје. 25 Морални крсташки поход не може да буде "ефективан" без моралног и правног свођења непријатеља на hostis injustus, без претварања противника у тоталног непријатеља којег смемо уништити. Бјузенове програмске позиције - у склопу са чињеницом да пола века после почетка антиколонијалног покрета либерални опинион макерс, као што је рецимо Дејвид Риф (Rieff), спремно изјављују да се данас човечанство налази пред дилемом: "или либерални империјализам или варваризам" 26 - сведоче да се већ далеко отишло у исцртавању нових замишљених "линија пријатељства". Теоретизирајући о "трећем путу"  Ентони Гиденс (Giddens) је недавно рекао да је савремена либерално-демократска држава заправо "држава без непријатеља".27 Сада смо у позицији да бацимо поглед на тамну страну те оптимистичке тврдње: на алармантну будућност у којој либерално-демократска држава, ушанчена у још недовршеном јус публицум атлантицум, неће имати непријатеље напросто зато што ће одбити да их "призна".Далеко од тога да су исход урођеног балканског варварства, "ратови за сукцесију" на терену бивше Југославије били су резултат немилосрдног активирања логике "суверенитета" у име "нације" - оба та појма су централна за европску модерност. Исту логику суверености активирао је НАТО против крње Југославије, овај пут у име "хуманости", што и није изненађујуће с обзиром на превладавајућу концепцију космополитске правде развијене на темељу "домаће аналогије".28 Модерна имагинација је под јаким утицајем појма суверенитета и због тога је "идеалистички" захтев за морализацијом Балкана могао тако лако да се претвори у своју "реалистичку" супротност. 29 "Балкан захтева аморалност", написао је реалиста Роберт Каплан (Каплан),30 имајући на уму нешто што није много различито од онога што саветују браниоци моралности.

 И балкански етно-локализми и атлантски рат искључили су могућност политике. Политика и етика, односно правда, нераздвојно су повезани, али не хијерархијски, како би желели моралисти (и они који законе доносе из тврђаве разума, и они који то чине на темељу сентименталне постмодерне хетерологије). Ако не захтева правду политика није политика. Али, посматрано логички и историјски, политика се јавља управо онда када тај захтев престаје да буде самоочигледан и када постаје проблем. Политика, другим речима, претпоставља апорију правде и, обрнуто, извесност правде укида политику. Управо одатле потичу опасности и достојанство политике. На Шмитову дилему, која мучи и његове универзалистичке супарнике, на дилему "universum ili pluriversum", ми можемо да одговоримо само политички: ambiversum!

Превела Александра Костић

Извор: Grigoris Ananiadis, "Carl Schmitt on Kosovo, or, Taking War Seriously", у књизи: Душан И. Бјелић и Обрад Савић, eds., Balkan as Metaphor: Between Globalization and Fragmentation, The MIT Press, Cambridge Massachusetts, London, England, 2002.
1 Schmitt, Der Nomos der Erde im Völkerrecht des Jus Publicum Europaeum, надаље NdE.
 2 Schmitt, "Die andere Hegel-Linie. Hans Freyer zum 70. Geburtstag", Christ und Welt 10, no. 30 (26. jul 1957): 3.
 3 За Шмитову биографију упоредити: J. W. Bendersky, Carl Schmitt: Theorist for the Reich (Princeton: Princeton University Press, 1983), i A. Koenen, Der Fall Carl Schmitt: Sein Aufstieg zum "Kronjuristen des Dritten Reiches" (Darmstadt: Wissenschaftliche Buchgesellschaft, 1995).
 4 Schmitt, Der Nomos, 6.
 5 Schmitt, Land und Meer: Ein Weltgeschichtliche Betrachtung (1942) (Stuttgart: Klett-Cotta, 1993), 57.
 6 Упоредити, између осталог, Schmitt, Die Diktatur (1921) (Berlin: Duncker & Humbolt, 1978); Schmitt, Politische Theologie (1922) (Berlin: Duncker & Humbolt, 1985); Schmitt, Verfassungslehre (1927) (Berlin: Duncker & Humbolt, 1989).
 7 За ову формулацију упоредити: Schmitt, Ex Captivitate Salus (Cologne: Greven Verlag, 1950), 62.
 8 Schmitt, Der Nomos, 247.
 9 Ibid., 95.
 10 Шмит помиње, веома поштујући њихов научни рад у вези са средњовековним и предмодерним изворима међународног права, белгијског стручњака за међународно право Ернеста Ниса (Nys) и Американца Џејмса Брауна Скота (Brown Scott), oснивача и председавајућег у Америчком институту за међународно право и секретара Карнеги фондације за међународни мир (НдЕ, 89-90). Обојица су се залагала за криминализацију агресивног рата.
11 Франсиско де Виторија је био истакнути томистички политички мислилац противреформације. Био је доминикански калуђер и професор на универзитету у Саламанки, много је писао о секуларној и црквеној власти, али је пре свега познат по својим делима De Indis и De Indis Relectio Posterior, sive de jure belli, у којима брани домороце Новог света позивајући се на природно право. Виторија није само одбацивао дискриминаторске аргументе који су оправдавали нељудско понашање конквистадора према Индијанцима, већ је доводио у питање и аргументе који су легитимисали саму титулу круне Кастиље на прекоморским поседима (Francisco de Vitoria, Political Writings (Cambridge: Cambridge University Press, 1991). У Nomos der Erde (69-96), Шмит нашироко анализира позицију Виторије како би показао да онима који га сматрају заговорником међународног права и универзалистом морала недостаје историјски дух.
12 Идеја "полицијског бомбардовања" развијена је у међуратном периоду у контексту предлога да се Лига нација, замишљена као светска држава, снабде сталном војском која би била у стању да спроводи међународно право. Многи војни аналитичари у то време видели су у ваздухопловству идеално оружје за међународну полицију. Шмит укључује ваздухопловство, као "просторно оружје" par excellence (Land und Meer, 104), међу главне факторе који успешно подривају класични концепт суверенитета. Штавише, он неограничене техничке могућности новог оружја повезује са универзалистичком идеологијом западних сила. Поткрепљујући своју позицију, он цитира, поред осталих, и британског аналитичара и промотера ваздухопловства Џ. М. Спајта (Spaight): "Ваздушне снаге ће раскрчити пут за прихватање нових идеја" (J. M. Spaight, An International Air Force, London 1932), упоредити Schmitt, "Völkerrechtliche Grossraumordnung", SGN, 304. Упоредити такође и напомену 51 u: G. Maschke, Staat, Grossrazm, Nomos, 338-339.
13 Schmitt, Der Nomos, 95.
14 Schmitt, Die Wendung zum diskriminierenden Kriegsbegriff (1938) (Berlin: Duncker & Humbolt 1979), 55.
15 Schmitt, Der Begriff der Politischen (1932) (Berlin, Duncker & Humbolt 1979).
16 Schmitt, Der Nomos, 272.
17 Schmitt, "Völkerrechtlische Grossraumordnung", SGN, 297.
18 Ibid., 299. Шмит термин Гроссраум позајмљује из економске мисли: термин Grossraumwirtschaft је после Првог светског рата искован у Немачкој да би означио планирање широких размера и рационализацију индустријских сектора и мрежа ("Raum und Grossraum im Völkerrecht", SGN, 235-237). Шмит наглашава да правници, као што је за њих и типично, игноришу проблем новог глобалног специјалног поретка, али зато немачки "eksponenti Nationalökonomie" - рецимо Густав фон Шмолер (von Schmoller), Verner Zombart (Sombart) i Хајнрих Дице (Dietze) - vећ почетком века постављају "питање универзализма или плурализма у светској економији" (NdE: 207). Занимљиво је у том погледу упоредити одредницу "gross", онако како је Шмит разуме, и појам "величине" (Grösse) који је Хајдегер развио у свом тексту "Die Zeit des Weltbildes", Holzwege (1950) (Frankfurt: Klostermann, 1994), 95 (88).
19 Овде је у питању општији културни феномен. Упркос чињеници да је рат у сваком погледу био одређујући фактор у стварању либералне модерности, он је био успешно потиснут из јавне свести. Због тога либерализам није био у стању да мисли своју властиту врсту милитаризма. О томе упоредити: P. K. Lawrence, "Enlightenment, Modernity and War", History of the Human Sciences 12, no. 1, 1999. Упоредити такође P. Virilio and S. Lotringer, Pure War (New York: Semiotext(e), 1983); P. Virilio, Speed and Politics (New York: Semiotext(e), 1986); H. Gray, Postmodern War (London: Routledge, 1997). Сличну тврдњу износи Ден Дајнер у недавно објављеном историографском делу у којем на плодан начин користи шмитовске аналитичке категорије (Dan Diner, Das Jahrhundert verstehen: Eine universalhistorische Deutung (Frankfurt: Fischer Verlag, 2000)). Дајнер упоређује карактеристике политичке културе континенталних и поморских сила и повезује их са различитим модалитетима ратова у којима су учествовали. У случају континенталне силе, захтеви територијалног сукоба и близина насиља које он подразумева, одлучно су допринели централизацији и милитаризацији домаћег живота. Англосаксонске силе, с друге стране, својом географијом заштићене од непосредних војних претњи, биле су у позицији да смање ниво силе коју примењују интерно. Раст "цивилног" друштва тако је био у односу директне пропорционалности са способношћу тог друштва да води рат на сигурној раздаљини, користећи поморске или ваздухопловне снаге или, пак, далекометно оружје. Ако се копнени рат држи на довољној раздаљини, како Дајнер наглашава, "унутрашња политичка култура цивилног друштва остаје поштеђена од менталних последица које на људе оставља отворена употреба силе" (55).
20 С. Авинери, писмо часопису International Herald Tribune, 13. април 1999.
21 P. Virilio, интервју часопису L'Humanité, 13. januar 2000.
22 Schmitt, Politische Theologie, 11.
23 До истог закључка, полазећи од становишта које припада традицији праведног рата, долази Гори у: J. Gory, "'Just War' or just War? The Future(s) of a Tradition", Politics 20, no. 3 (септембар 2000).
24 B. Buzan, "The Conduct of War", Centre for the Study of Democracy Bulletin 7, no. 1 (зима 1999-2000), 2. Бјузен предаје међународне односе на Универзитету Вестминстер и директор је пројекта на Институту за проучавање мира у Копенхагену. Био је председавајући Британске асоцијације за међународне студије (1988-1990) и потпредседник (северноамеричке) Асоцијације за међународне студије (1993-1994).
25 О Заливском рату упоредити: H. Bresheeth & N. Yuval-Davis (eds.), The Gulf War and the New World Order (London: Zed Books, 1991); M. Walzer et al, But was it Just? (New York: Doubleday, 1992) i G. Barzilai et al. eds., The Gulf Crisis and its Global Aftermath (London: Routledge, 1993).
26 David Rieff, "Liberal Imperialism or Barbarism", Prospect, no. 43 (jul 1999). Наравно, не би било фер такве ставове приписати Хабермасу или Револ Далонеовој. Њих двоје су потпуно свесни опасности везаних за морализацију политике, али попуштају позивајући се - а на шта друго? - "ванредну ситуацију". Шмит би се на то иронично насмешио.
27 A. Giddens, The Third Way: The Renewal of Social Democracy (Cambridge: Polity, 1998), 70.
28 Појам "домаће аналогије" развио је Хедли Бул у: Hedley Bull, Anarchical Society (London, Macmillan, 1977).
29 То не изненађује с обзиром да супротстављене парадигме "идеализма" и "реализма", које доминирају дисциплином "међународних односа", заправо почивају на истим епистемолошким и онтолошким претпоставкама. О томе упоредити, између осталог, R. J. B. Walker, Inside/outside: International Relations as Political Theory, i J. George, Discourses of Global Politics (Boudler Colo.: Lynner Rienner, 1994).
30 R. Kaplan, "Why the Balkans Demand Amorality", Washington Post, 28. фебруар 1999.

Извор: РЕПУБЛИКА

Карл Шмит (Karl Schmidt, 1888-1985)

Апсолутна држава | Конституционализам | Немачко право | Нови век | Религија и политика

Рођен је у Сарској области где је провео и последњих 35 година живота. Био је немачки правни и политички писац и савремени мислилац апсолутне државе, због чега је често карактерисан као Томас Хобс 20. века. За собом је оставио обиман опус од 2000 библиографских јединица, не рачунајући интелектуалне преписке са бројним савременицима (филозофима, правницима и књижевницима) међу којима је био и Иво Андрић. Такође је занимљиво да се оба пута оженио Српкињама и управо је због тог другог грађанског брака био екскомунициран из католичке цркве. Током живота је био на бројним јавним функцијама (члан пруског Државног савета, Академије немачких правника...). Прву књигу Закон и пресуда објавио је 1912. године. После Првог светског рата где је био добровољац објавио је неколико књига посвећених погинулим ратним друговима. Године 1919. постаје доцент на минхенској Високој трговачкој школи и ојављује књигу Политичка романтика. Три године касније добија катедру на правном факултету у Бону и објављује Политичку теологију. Идеје против последица версајског ситема по Немачку заокружио је у спису Појам политичког.

Значајни су и његови теоријски и научни радови ис области јавног и уставног права, где је позната научна студија и уџбеник уставног права Наука о уставу као и Чувар устава. Истовремено са научним радом учествовао је у правним и судским споровима око кризе Републике, као присталица Трећег рајха и Хитлера. Године 1936. повлачи се са јавних функција и прекида политичку каријеру и у том периоду издаје студију Левијатан у учењу о држави Томаса Хобса. По завршетку Другог светског рата провео је 2 године у истражним затворима. По повратку у родни град објавио је Уставоправне расправе, Теорија партизана и Политичка теологија II.

Извор: ФПН

среда, 13. апр 2011, 21:35 , извор: РТС

Слободан Дивјак: Карл Шмит и постмодернизам
Радио Београд 3

У циклусу ФИЛОЗОФСКА ИСТРАЖИВАЊА, који ћемо емитовати од понедељка, 11. до петка, 15. априла на Трећем програму, можете слушати текст Слободана Дивјака
"Карл Шмит и постмодернизам".

Карл Шмит

Тумачећи Шмитово схватање основних појмова филозофије политике (демократије, парламентаризма, грађанских права, друштвеног уговора, међународног права), Слободан Дивјак указује на постмодернистичке елементе у Шмитовој политичкој теорији. Наиме, на темељу критике двеју доминантних тенденција историје политичке мисли Шмит постепено изграђује становиште које би се могло описати као егзистенцијалистички схваћен партикуларистички супстанцијализам.
 
Шмит најпре одбацује универзалистичко схватање (које се појављује са хришћанством, а свој врхунац достиже у Хегеловој филозофији), које почива на метафизичкој претпоставци о универзалној супстанцији, иманентној сваком човеку и свакој заједници, као њеним појавним манифестацијама. Према овој концепцији, дакле, сваки човек, као човек поседује одређена политичка права. Овој врсти супстанцијалности Шмит супротставља партикуларну супстанцијалност, особену основу идентитета чланова одређене заједнице захваљујући којој се она разликује од сваке друге групације људи. Она се ослања на метафизичку претпоставку садржинске индиференције, према којој се оно егзистенцијално опире сваком покушају појмовног описа, па тако и сваком подвођењу под чисто формално схваћену правну норму.

Слободан Дивјак

Шмит се супротставља и кантовској либералној концепцији, према којој је супстанцијалност обичајносног живота, услед свог партикуларног карактера, ирелевантна за постављање законских норми. Према Шмитовом мишљењу, ово схватање има за последицу радикално раздвајање света живота и норме, тј. доминацију чисто формалне, деперсонализоване норме. На овом приоритету природних права почива идеја друштвеног уговора, којом заједница престаје да се посматра као извор закона: на њу се сада гледа као на творевину конституисану законима, пошто јој ови претходе. Творци ове либералне идеје престају да посматрају појединце који склапају уговор као носиоце конкретног идентитета (идеолошког, етничког, културног, расног...) те их, независно од овог идентитета, схватају као носиоце једнаких формалних права. Стога, било која скупина појединаца може посредством друштвеног уговора да заснује државу.

Шмит одбацује ову идеју и сматра да се народ у политичком смислу не може изједначити са народом у емпиријском смислу, јер он представља етничку и културну хомогеност којом је дато мноштво појединаца обједињено и захваљујући којој тако обједињени народ перципира себе као несводиво различитог у односу на друге народе. Овим утемељењем државе у пре-рационалној и пре-концептуалној димензији Шмит уводи у филозофију политике појам несводиве, радикалне разлике (другости) - културно-етничка хомогеност је партикуларне природе и несводива је на заједнички супстанцијални темељ.

Уредница циклуса Ана Петковић