Милован Данојлић: Нове поделе опасан луксуз

Зора ДРЧЕЛИЋ | 10. децембар 2011. 20:54 | Коментара: 7

Писац говори за „Новости“ о српским жељама и сновима, сеобама, крају сеоске идиле, родољубљу и мондијализму...Треба се надати да је садашње посрнуће само прелазно и пролазно

Европска заједница у овом часу уопште није заинтересована за пријем нових чланова. Она не зна шта ће с Грчком, ни куд ће са собом. Још јој само Срби фале! - каже у разговору за „Новости“ писац Милован Данојлић.
 
Само што је стигао у Београд из Поатјеа, француског града у којем живи, спремао се у Ивановце, своје родно село крај Љига.
 
- Политичко руководство Уније, уочивши безумну жељу да јој се придружимо, користи нашу опчињеност за свакојака условљавања, уцене и празна обећања. За пријем у чланство осим политичких рачуна постоје и друга мерила; поред политичких, о томе одлучују и неки други, пресуднији чиниоци. Начелни пристанак на придруживање њих ништа не кошта. Па они ни Турској нису рекли не, иако им на ум не пада да је приме.

НАЦИОНАЛНА ПЕНЗИЈА * Од 1984. живите у Француској, па се може рећи да сте један од писаца српске дијаспоре. Какав је однос државе према вама као српском писцу у расејању?
- Ја у Француској станујем, а духовно сам овде. Држава ми је дала националну пензију, добро да ми је и то могла дати.
 
* Као човек који живи у Унији, како бисте својим земљацима из Ивановаца објаснили шта би за њих била најнепосреднија корист од евентуалне кандидатуре за ЕУ?
 
- Мојим земљацима нису потребни савети. Они и без мене знају да се на овом свету ништа не добија забадава, и да се не једе све што лети. Од евентуалне кандидатуре видеће вајду једино владајућа странка. Или штету...
 
* Између два пописа нестало је 300.000 Срба. Села се празне, свако четврто се гаси...
 
- Срби су стари, уморан народ, збуњен најновијим неповољним обртима, а због југословенског експеримента поремећен у свом природном државотворном развоју. Негативна демографија, европски феномен, код нас происходи и из помућене историјске перспективе. Куда и зашто, докле и чему? Рурална цивилизација је, у 20. веку, доживела смртоносан ударац, не само код нас него и у западном делу континента. Нестао је древни облик живљења, мишљења и привређивања, а нови се још није учврстио. Треба се надати да ће народ наћи у себи снагу за обнову и препород, и да је садашње посрнуће прелазно и пролазно стање из кога ће изаћи јачи, мудрији и бројнији. А повратка у сеоску идилу нема. Намеће се даља модернизација.
 
* Али, кад дођете у Србију, углавном сте у родним Ивановцима. Бежите од „модерног“ у Београду?
 
- На селу је ваздух чистији, има мање политике. И Београд, и Париз, некад сам много волео. Био сам млад, имао сам снаге на претек, па сам волео и бића која су према мени била равнодушна. С годинама сам се опаметио, не желим да се намећем... У Београду има много мондијалиста, а ја сам сит света.

ШТА ЧИТА И ПИШЕ * Шта сада пишете? А шта читате? - Управо сам предао „Службеном гласнику“ књигу хроника писаних у последње три године, под насловом „Дом и свет“. Београдски „Плато“ спрема избор од седам прозних књига везаних за завичај, под насловом „Балада о месту рођења“, а новосадски „Орфеус“ издаје шест књига препева под насловом „Моји песници“. Читам свашта, чак и новине, ако при руци немам ништа боље.

* И поред свеприсутног глобализма, озбиљне земље, чини се, брижно негују родољубље, а у Србији је то срамота.
 
- Прве мере сваке окупационе власти усмерене су на гушење патриотских традиција и осећања. Родољубље се проглашава за назадни облик мишљења, изједначава се са шовинизмом и расизмом, утолико лакше што оно, само, понекад додирује те болесне крајности. Наши људи су данас обесхрабрени и малодушни, свој патриотизам исказују низом уводних извињења и ограда, не увиђајући да се правдају пред непријатељима који су их победили у рату, да би их понизили и обесправили у миру.
 
И у Француској је код знатног дела однарођене интелигенције патриотизам на злу гласу. У основној школи мој млађи син је био једини ђак у разреду који је знао текст „Марсељезе“. У међувремену је, без помоћи родитеља, открио своје српство па сад носи мајицу на којој пише Србија (на енглеском), а летос је у љишком МУП-у поднео захтев за вађење наше личне карте. Крв, очигледно, није вода.
 
* Могу ли нас недавно уведени празници, Дан сећања на српске жртве у Другом светском рату 21. октобра и Дан примирја у Првом светском рату 11. новембра, „научити“ да се мање извињавамо?
 
- Једно је празновање, а друго обележавање. Оно што се десило у Крагујевцу у Другом светском рату, као и на другим стратиштима и концлогорима, свакако треба редовно обележавати, али не знам шта ту има да се празнује и прославља. Једанаести новембар се у Француској празнује, док Немци тог дана раде: рад помаже да се забораве непријатне успомене. Европа је успела да одржи дуго мирнодопско стање, а нама је помогла да се закрвимо. Што није било тешко, нажалост.

ПОТЕЗ ИЗ ОЧАЈА * Више од 70.000 Срба са Косова потписало је петицију за држављанство Руске Федерације. Шта мислите о понављању сна о Мајци Русији и идеје о новој сеоби Србаља?
 - Ја то нисам разумео као позив на исељење, него, напротив, као тражење заштите да би се остало у месту рођења. Косовска Митровица је и географски ближа Москви од неких далекоисточних руских територија. Могућно је бити држављанин једне земље а живети на другом крају планете. Руски конзул се у 19. веку посебно бринуо о положају нашег живља у том вилајету, као што се садашњи представник Руске Федерације у Савету безбедности годинама залаже у истом духу. Овај потез је, иначе, учињен из очајања, али он није без рационалног језгра. Ако нешто чините из невоље и муке, неизоставно сте у праву. А сан о Мајци Русији није пуста фантазија: има снова који су стварнији и хранљивији од хлеба. Најзад, Русија је још у 18. веку, према мировном уговору у Кучук-Кајнарџију, преузела одговорност за судбину балканских хришћана. На Косову се смењују окупатори, а савезник нам је исти.

 
* Је ли празновање начин да заволимо своју земљу?
 
- За љубав се тражи много више од доколице и једнодневног одмора, али и то је довољно да се човек подсети прошлости земље у којој живи.
 
* Наша је прошлост и бивша Југославија. И данас се верује како нам је с Титом било боље. Како гледате на то време?
 
- Тачно је да се онда, у просеку, боље живело, још само да се подсетимо како, по коју цену. Броз је изнајмио наш геостратешки простор једној од страна сукобљених у Хладном рату, за шта је добијао редовну војну и финансијску помоћ, процењену на око 100 милијарди долара. У тренутку кад је наш положај постао стратешки неважан он је умро и помоћ Великог Брата је обустављена. Поклонодавац је, у бомбардовању, порушио оно што је уз његову помоћ подигнуто, штета је процењена на око 100 милијарди долара. Нула, нула. Нерешено.
 
Поука је проста. Непоштеним путем се, у историји, постиже тренутна добит, а у крајњем исходу долази тежак губитак.
 
* Данас је актуелна подела на Србе јужно од Ибра и Србе са севера Косова? Ко те поделе иницира? После четника и партизана, „наших и њихових“, прекодринских Срба и Србијанаца...
 
- Унутрашње поделе на идејној, политичкој и класној основи су нормална појава код великих народа, али се и тамо поштује минимум патриотске одговорности и националне солидарности. Ми смо одвећ мали народ, а тренутно смо превише угрожени да бисмо себи дозволили луксуз оштрих подела. Зар нам није довољно цепања и уситњавања, зар ће се и Шумадија осамостаљивати? Збивања на Косову су рана која непрестано и тајно крвари; зна се ко је начинио поделу с границом на Ибру. Кад је у питању живи народни организам, та се подела не сме прихватити. Што се тиче прекодринаца, ту игра није успела. Срби из Бањалуке, Пала и Требиња национално су много свеснији од извесних кругова у Београду. Они знају колико шта кошта, и не играју се са озбиљним стварима.

ДОШЛИ СУ МЛАЂИ, ШТО ЈЕ ДОБРО, АЛИ НИЈЕ ИМ ЛАКО
 
* Један сте од 13 интелектуалаца који су основали, обновили Демократску странку 1989. Како тумачите то што они који су је правили данас заступају супротне ставове од садашњих ДС-ових?
 
- Готово половина потписника за обнову Демократске странке Давидовић-Грол данас је мртва. Неки су основали своје политичке формације, други су се пасивизирали. Био сам активан првих годину дана, ишао сам са Ђинђићем на промоције, одржао сам на састанку Главног одбора један говор против рата, који се припремао. Ђинђић ми је предложио да будем кандидат на првим, слободним изборима. У Малом Мокром Лугу сам добио 8 одсто гласова, и тако, славно, пропао. Почела су унутрашња размимоилажења у којима нисам учествовао. Потом су дошли млађи, мени непознати људи, што је добро. Не слажем се с оним што раде, или што морају да раде. Није им лако, сами су себе довели у немогућ положај. Превише су ружили и клеветали своје претходнике и противнике, и тако ископали јаму у коју су, на крају, упали. Сад не могу ни напред, ни натраг. Од потписника иницијативе за обнову ДС остао сам у пријатељству са Коштуницом и у другарској вези са Чавошким.