„Сајам еротике“ Зорана Пановића (Дан Граф и Службени гласник, 2012)

Glory Days
Аутор: Алексеј Кишјухас

Пановић је социолог, као и моја мањинскост. У времену експлозије такозваних и самозваних политичких аналитичара и сличних незграпних синтагми које ништа не значе, то није мала ствар. И богатство његових текстова пре свега су одраз његовог талента, али и богатства његовог образовања.
Јер, Зоран је истински схватио значење фамозне фразе о социолошкој имагинацији – коју моји студенти обично набубају. Он социолошку имагинацију активно употребљава, и у својим текстовима и књигама пушта је у јавни промет. У питању је, између осталог, генијална идеја према којој се општи, теоријски и, осим за посебно перверзне, сувопарни концепти социологије и друштвених наука „оживљавају“. Наиме, социолошка машта чини да (у)видимо како све те социолошке структуре, интеракције, демократије, транзиције, класе и културе и остало имају везе са нашим личним животима и искуствима, и са свим нашим ситним бригама и радостима.

И зато у Пановићевом „Сајму еротике“ (Дан Граф и Службени гласник, 2012) читамо у каквој су вези Тито и партијска књижица са дугом косом чланова бенда Дееп Пурпле, те у каквом односу стоје мађарски гулаш и Пол Макартни; читамо и какав је симболички и политички значај концерта Ролинг Стонса за једно друштво, а упознајемо се и са тим зашто концерт Ред Хот Чили Пеперса задобија карактер религијског ходочашћа; затим, на примеру Буена Виста Социал Цлуб, од Пановића учимо како се сиротиња (база) претапа у музику (надградња) у кубанском марксистичком експерименту. Пановић је и антрополог: о паганским култовима (али и о Диркемовом „Самоубиству“) учимо из његове слике о Курту Кобејну, а о паганској пракси, магији, из описа продукцијског савршенства након концертног сусрета са Симплy Ред. И коначно, Спрингстин, Газда, то ванбрачно дете Боба Дилана и Џејмса Брауна, остављено у Џерсију. Добијамо прецизан опис како то он може бити истински пророк радничке класе,без клишеа и позераја. Те како његова музика уживо може бити испомоћ у досезању те фамозне класне свести.

Пановић једнако блиставо влада филмом, од Џармуша до Кустурице, а нуди и луцидне описе модерних ритуала и церемонија попут Сајма еротике, донаторских вечера, грчких демонстрација, фудбалских дербија или чекања у реду да би се вирнуло кроз некакав телескоп. Можда најважније у свему томе је следеће: све ово нису музичке и филмске критике или репортаже и извештаји, већ нешто много више и дубље од тога. У питању су истинске мале урбане социјалне етнографије, на којима би Пановићу позавидели и чувени социолози чикашке школе. Који су имали довољно маште да свој град, (Сwеет Хоме) Чикаго, његов свакодневни живот и културу, опишу, схвате и (у)виде као своју друштвењачку лабораторију. Да град прочитају као својеврсни експеримент уживо.

Истовремено и срећом, Пановић припада и новој генерацији социолога која, у здравој деконтаминацији од идеја својих професора, више није преплашена пред изазовима савременог друштва. Другим речима, Пановићеве мини-етнографије сведоче о њему као о попкултурно свесном социологу, новинару и уреднику (види под: Сцена). Модерна популарна и масовна култура нису нешто што нас отуђује и удаљава од наше генеричке суштине, како су то мислили Адорно и његови, већ напротив. Погледајмо само у концертне просторе које Пановић чини „својим“: Будимпешта, Беч, Праг, Пула, Трст и други. И то не због некаквог великоужичког хегемонизма, већ управо због чињенице да популарна култура понајбоље брише границе и спаја физички удаљене. И он доследно и упорно убеђује оне који то још не схватају: култура (н)ове генерације је популарна култура и Пановић је храбро легитимизује. Уместо испразно конзервативне и стерилно снобовске пљувке, ову културу треба проживети, а затим описати и објаснити – што Зоран чини на најбољи могући начин. „Знам, све је то само рокенрол (али ми се допада)“? Пановић, дакле, успешно демонстрира како су тај рокенрол и остало (укључујући ту и гулаш) све само не – „само“. Схватимо то већ једном: рокенрол концерти, холивудски филмови, фудбал и стрипови нису некакве ниже теме или ниске страсти, већ оно што чини наш свакодневни живот. Или бар оно што га данас чини вредним живљења.

И као што одабрана мањина зна да Спрингстинова „Борн ин тхе УСА“ није никаква патриотска химна (већ опет напротив), тако и његов сонг „Глорy Даyс“ није некаква метиљава носталгија већ аутоиронична спрдачина, кад се боље погледају речи. Уосталом, исто је и са југоносталгијом и њена критиком као мотивом једног одличног Пановићевог текста у књизи. И на баш ово упућује нешто бољи поглед на Зоранове речи. Јер управо је „Глорy Даyс“ назив концертног сегмента у Пановићевој збирци која рокерски вришти – најбољи дани су увек овде-и-сада. Или то они могу бити, бар онда када су испуњени добром музиком, добрим филмом и добрим фудбалом. Ово је бриљантна књига за све који то разумеју.

Алексеј Кишјухас
Контакт
◦ Кабинет: 149/3
◦ e-mail: aleksej.kisjuhas@gmail.com
◦ телефон: 021/485-3905

Академска каријера
◦ 2009. године - Мастер, Филозофски факултет, Нови Сад
 (наслов рада: Социологија Рендала Колинса: покушај заснивања интегрисане социолошке теорије)
◦ 2007. године - Диплома, Филозофски факултет, Нови Сад
 (наслов рада: Микросоциолошка теоријска традиција и могућности интегрисане социолошке теорије)

 Области интересовања и истраживања
◦ социолошке теорије
◦ социјалне теорије
◦ општа социологија
◦ историја друштвених наука
◦ социологија емоција

Библиографија
◦ Шкорић, Марко и Алексеј Кишјухас (2012). Глокализација као хибридизација и хетерогенизација глобалног. У: В. Соколовска и Д. Маринковић (ур.), Региони и регионализација: социолошки аспекти. Нови Сад: Медитерран Публисхинг, стр. 63-92.
◦ Кишјухас, Алексеј (2011). Network Theory of Randall Collins: Towards a Microsociology of Creativity. У књизи: С. Петлевски и Г. Павлић (едс.), Spaces of Identity in the Performing Sphere, Загреб: Фрактура и Академија драмске умјетности, стр. 105-124.
◦ Шкорић, Марко и Алексеј Кишјухас (2011). Развој анализе социјалних мрежа. У: В. Соколовска и М. Шкорић (ур.), Анализа социјалних мрежа И. Нови Сад: Филозофски факултет, стр. 11-67.
◦ Шкорић, Марко и Алексеј Кишјухас (2011). Еволуција и природна селекција пре Чарлса Дарвина: историјска анализа адумбрација, антиципација и директних утицаја на формулисање једне научне идеје (3). Теме 35 (1): 9-65.
◦ Шкорић, Марко и Алексеј Кишјухас (2010). Еволуција и природна селекција пре Чарлса Дарвина: историјска анализа адумбрација, антиципација и директних утицаја на формулисање једне научне идеје (2). Теме 34 (4): 1101-1152.
◦ Шкорић, Марко и Алексеј Кишјухас (2010). Еволуција и природна селекција пре Чарлса Дарвина: историјска анализа адумбрација, антиципација и директних утицаја на формулисање једне научне идеје (1). Теме 34 (3): 761-814. 
◦ Кишјухас, Алексеј (2007). „Алтернативна медицина“ као манаистичка пракса. Социолошки преглед 41 (3): 367-396.
◦ Кишјухас, Алексеј (2007). Микросоциолошка теоријска традиција и могућности интегрисане социолошке теорије. Журнал за социологију 5: 48-78.
◦ Кишјухас, А. (2007). Public Sociology and Sociology in Public: The Case of Serbia. Footnotes 35(4): 6.
◦ Кишјухас, Алексеј, Ана Кандић и Снежана Јелачић (2006). Сексуално понашање студенткиња и студената Филозофског факултета у Новом Саду. Журнал за социологију 4: 88-117.