У Клубу – књижари – галерији Гласник, у уторак 17. јуна, представљена је књига Очевина Миленка Пајића.
О књизи је, осим аутора, говорио и уредник издања Петар В. Арбутина.
Несумњиво један од најзначајнијих и најаутентичнијих представника „младе српске прозе“ и генерације „александријске парадигме“ у српској књижевности у последње две деценије прошлог века, Миленко Пајић у свом новом роману испитује све поетичке и рецепцијске особине писања и читања. Очевина је Пајићева друга књига, након Глечера у мрежи, објављена у Гласнику.
Аутор је напоменуо да су његова тема била писма – преписка, једно размишљање о писмима у рукопису. Људи су се дописивали, говорили о интимним стварима и њихов садржај је улазио у књижевност, а сабрана дела писаца често садрже и књигу њихове кореспонденције.
„Припремајући ову књигу, проучавао сам грађу у личној и породичној преписци, као и преписке познатих писаца као што су Кафка, Киш и други. Кафкина писма су потпуно различита – писма Милени су нежна, Верици – срећна, Дори – дијамантска“, објаснио је он, истичући да се увод („Последња писма писана руком“) и први део Очевине („Музеј изгубљених писама“) баве феноменом кореспонденције, дакле писмима и дописивањем.
„Књигу сам у почетку замишљао као епистоларни роман, али сам током рада на грађи дошао до бољег решења – први део (документа, факта) огледа се у другом делу (прича, фикција), коме сам дао наслов ’Сазвежђе малих романа’“, рекао је Пајић.
Нагласио је и како није по сваку цену желео да остане последњи постмодерниста.
„Тежио сам усавршавању, а ова књига је доказ да сам приљежно радио на томе, сакупљао, бележио, режирао.“
Уредник књиге Петар Арбутина констатовао је да се Очевина истиче по свему, тврдоглаво остајући у оквирима суштинских тема у књижевности, истовремено показујући да се може мислити и писати другачије, без жеље да се препусти диктату тржишта.
„Пајић својим романима даје особиту тактилност и може се посматрати као важан сегмент у којем је обликован цео свет – сваки од његових романа облик је нове завичајности, док је свака прича у оквиру романа једна мала историја“, истакао је он, закључивши да је књига пулсирајући лавиринт и да није коначна, него је дело које обавезује и ствара нов метод – модел писања.