Лако је рећи „не“. Шта је то? Обична реч. Само један слог. Готово ништа. Један сугласник после кога следи самогласник. То може и мало дете. Заправо, деца веома брзо науче да изговарају „не“, а онда почињу да га понављају у свакој прилици. Потребно је само зрнце храбрости и свест о последицама због изговореног. Храбре жене и ништа мање куражни мушкарци требало би свакодневно да изговарају ту малу реч. Чисто зарад одговорности према друштву, чисте савести, личног интегритета и самопоштовања. А то је једино што имамо – интегритет.
Ипак, упркос једноставној лакоћи и елеганцији то „не“ није тако често у нашим животима. Чак и она деца која на почетку често понављају тај слог касније, са зрелошћу, све ређе посежу за њим. Неки на концу трајно престану да изговарају ову реч. Чак је и забораве.
Са друге стране, неки други никада не забораве да изговарају то „не“. Толико су упорни у томе да то тврдоглаво „не“ постане њихово обележје, задужбина по којима ће их човечанство памтити.
Управо о тим реткима говори књига Ја кажем НЕ! Данијела Аристарка коју је у српском преводу Бојане Алексић недавно објавила издавачка кућа Службени гласник. Можда није ни чудо што је баш Аристарко одлучио да напише књигу о онима који храбро кажу „не“. Рођен је 1977. године у Напуљу, граду који баш и није познат по лојалности и послушности централним властима. Наполитанци имају чак и свој сопствени, наполитански, језик који је заправо романски дијалекат, али, тихо, немојте то њима рећи, казаће вам „не“.
Аристарко је некада радио као учитељ, али сада пише књиге за децу и сценарија за филмове и радио-емисије. Као драматург и позоришни редитељ добитник је многобројних признања за представе засноване на историјским догађајима. Свој учитељски позив није у потпуности напустио већ и даље држи часове креативног писања за децу.
Књига Ја кажем НЕ! је збирка кратких прича о митским и историјским личностима које су се у једном тренутку супротставиле неправди или су „само“ одлучиле да не одустану од борбе за своје циљеве, идеје и идеале. Иако аутор каже да ова књига о слободи може да се чита слободно, било којим редом, приче су, ипак, распоређене од најстаријих времена до оних које се дешавају управо сада.
Прва прича је тако древна да је заправо део мита, а не историје. У питању је приповест о Прометеју који, не само што је од старих грчких богова украо ватру, већ је својим поступком инспирисао смртнике да у времену које следи и сами искажу непослушност према ауторитетима који своју власт не заснивају на аргументима, већ на голој сили. И наредна прича је део мита. Она говори о Орфеју који је због љубави коју је осећао према Еуридики одлучио да каже „не“ смрти и да се супротстави страшном богу Хаду.
Са причом о Сократу излазимо из мита и закорачујемо у историју. Сократ је четири века пре Исуса одлучио да жртвује свој живот како би показао људима како ваља живети – не одричући се својих идеала и принципа. Из древне Грчке прелазимо у стари Рим и причу о Спартаку, робу који је рекао „не“ робовласницима и објавио рат, у то доба вероватно најмоћнијој империји на свету. Из Рима прелазимо Средоземно море како би у лавиринту густих улица Александрије сазнали причу о Хипатији која је рекла“не“ верском фанатизму и супротставила му науку и рационални ум. Прича о супротстављању верском фанатизму наставља се у незгоди коју је доживео Ђордано Бруно када је открио да је свемир огроман и да се у том бескрају креће и окреће безброј планета. Ове ствари се, дефинитвно, неће свидети инквизицији и њеном суду.
Дени Дидро је у свом раду на Енциклопедији, и то не било којој већ Оној Енциклопедији која ће овај свет учинити далеко бољим местом за живот, у једном тренутку морао да бира да ли ће рећи „не“ компоту од трешања или историји. Историја је показала да је начинио прави избор. Штета за онај компот. Смртна казна се данас, макар у Европи, сматра суровом и нехуманом. Међутим није увек било тако. Некада је смртна казна сматрана нормалном као, на пример, она за непрописно паркирање. А онда је Чезаре Бекарија одлучио да каже „не“ смртној казни. Били су потребни миленијуми да неко скупи храброст и каже „не“ блатном пореклу човека и да у свом капиталном делу „Порекло врста“ понуди неко друго решење. Тај човек је Чарлс Дарвин, а његово „не“ и данас многи сматрају чистим (човеколиким) мајмунисањем.
Упркос чињеницама у многим друштвима је дуго преовладавало мишљење да се хомосапијенси деле на људе и робове. То робови су били „оруђа која говоре“. Ко зна колико би ова школа мишљења још потрајала да се у једном тренутку није појавио Абрахам Линколн и рекао „не“ робовласништву. За разлику од Линколна који се није либио да посегне за оружјем како би се изборио за слободу робова, један мали Индијац, Мохандаси Карамчанди Ганди, је одлучио да се угњетавању супротстави ненасиљем. И, упркос свему, на крају је успео у томе. Још један човек је ненасиљем желео да се супротстави неправи. Овај је унапредио идеју па је ненасиље „наоружао“ љубављу, љубављу, како је сам рекао, „која се није усудила да изговори своје име“. Овај јунак био је Оскар Вајлд. Иако је у животу много пута изговорила ту реч, најтеже „не“ које је Емелин Голден Панкхерст морала да изговори јесте својим драгим саборкињама сифражеткињама. Док су мушкарци били у рату жене и девојке су морале да прекину протесте којима су захтевали право гласа за жене и да својим радом одрже читаву нацију на ногама. Хоће ли им се отаџбина одужити? Хоће. Након Великог рата усвојена је декларација којом су жене преко тридесет година добиле право гласа. Са запада поново се враћамо на исток. Тамо се у Солуну, недалеко од места где је рођен и Орфеј један од јунака наших првих прича, родио Назим Хикмет. И Хикмет је, попут Орфеја, био песник. На несрећу у доба када су песнике стављали у затворе, нарочито ако су сметали новом председнику Кемалу Ататурку, том „оцу Турске“. Хикмет је писао ангажоване песме у којима је говорио „не“ цензури. Иако је године провео у затвору то му није сметало да и даље пише песме које су инспирисале људе да се боре против цензуре. Приче о херојима и хероинама који су рекли „не“ се нижу.
Ту је Атруро Тосканини који је рекао „не“ фашизму, становници градића Шамбон сир Лињона који су рекли „не“ Хитлеру, колаборацији и Гестапоу, Симон Визнетал који је није желео да се помири са идејом да ће неки нацисти остати некажњени, те је рекао „не“ некажњавању и забораву жртава, Алберт Ајнштајн који се прикључио апелу Бертранда Расела и рекао „не“ нуклеарном оружју, Роза Паркс која не жели да устане и на тај начин „говори“ прегласно „не“ дискриминацији, мали Тибетанац по имену Џетаун Џамфел Нгаванг Лобсанг Јеше Тензин Гјатсо илити Свети господин, Благи сјај, Милосрдни, Бранитељ вере, Океан мудрости је страшном другу Мао Цедунгу одлучио да каже „не“ и супротстави се окупацији своје земље, прича о неизбежном мартину Лутеру Кингу који је рекао „не“ расизму, ту је и Фрнака Виола која се супротставила мафији и рекла „не“ одштетном браку, њу следе мајке са Плаца де Мајо у Буенос Ајресу које већ тридесет година не желе да забораве на своје синове, супруге и браћу који су били жртве војне диктатуре, Франко Басаља који је рекао „не“ традиционалним лудницама који су психичке болеснике третирали к��о нељуде и заробљенике, а не као људе, следи легендарни Нелсон Мендела који је рекао „не“ апартхејду, Вандана Шива која је рекла „не“ уништавању екосистема, следи легенда о Чику Мендесу који се супротставио сечи шума, онда Аунг Сан Су Ћи која је рекла „не“ страху од диктатуре и супротставила се генералу Маунгу како би њена родна Бурма постала демократија, прича о Сетимији Спицикино која није желела да се заборави холокауст, мајка Фелича Бартолота која се због љубави према сину и правди супротставила мафији, млада девојка Малала Јусафзаи која је одлучила да каже „не“ талибанима и неправедном систему у Пакистану и да се знањем супротстави затуцаности, ту је и Стивен Хокинг који није желео да се помири са судбином и који је упркос свему био врхунски научник, збирку затвара још једна песникиња, Иранка Махаваш Савет, чија је религија бахаизам забрањена и која је због тога осуђена на двадесет година затвора.
Док читамо ове приче можемо се запитати како је могуће да су људи били кажњавани и убијани само зашто што су друге (погрешне) расе, пола, што верују у другачије богове и имају неуобичајена и нова схватања и вредности. Не смемо се опустити и помислити да су такве ствари за нама. У сваком тренутку можемо очекивати да ће неки поремећен, и пре свега веома зао, ум на вратима своје кафане или на излогу продавнице окачити натпис „Забрањено за зебре“, „Не точимо алкохол двогрбим камилама“, или на Фејсбуку направити страницу „Волухарице неће грицкати“. А можда ће свој свети поход започети са леворукима, црнокосима, онима који пасту за зубе стискају по средини… Не морамо бринути за Њих. Они ће увек смислити „добар“ разлог и оправдање да чине лоше ствари. „Само сам вршио своју дужност“, колико се само пута чуло. „Морам због своје деце“, чули сте. Не! УПРАВО због своје деце не смеш то да урадиш.
Књига Ја кажем НЕ! је, пре свега, намењена младим људима (или старијој деци), али и свим оним одраслима који морају научити, можда случајно пропуштену, животну лекцију. Лекцију о томе зашто је важно да у одређеним ситуацијама кажемо „не“.
Све приче прати по неколико илустрација у боји Никола Пелизона, а књига је реализована у квалитетној опреми тако да је погодна и као сасвим пригодан поклон.
Неправде се и даље дешавају широм света. Свакоме може да се, већ сутрадан, догоди нека неправда. Теби, мени, неком нашем драгом или вољеном бићу. Морамо бити спремни. Морамо рећи „НЕ!“
Милан Аранђеловић