Данојлићу „Печат времена“ за књижевност за књигу ПИСМА БЕЗ АДРЕСЕ
10. Мај 2013.
Милован Данојлић, писац и члан САНУ-a, овогодишњи је добитник награде „Печат времена“ за књижевности, за књигу Писма без адресе у издању Гласника.
Признања се добитницима додељују за дела која су објавили у 2012. години. Осим Данојлића, добитници овогодишње награде су и професор Мило Ломпар и историчар и дипломата Славенко Терзић, којима су награде додељене у области науке и друштвене теорије.
Лауреати признања „Печат времена“ коју је недељник Печат установио 2011. и која се ове године додељују по трећи пут, проглашени су одлукама донетим на недавно одржаним завршним седницама жирија. Одлуку о лауреату одличја „Печат времена“ за књижевност донео је једногласно жири у саставу: Проф. др Јован Делић (председник), Верољуб Вукашиновић, Бранко Стојановић, Љиљана Богдановић и мр Владимир Димитријевић.
У награђеном делу, до изражаја по оцени жирија, долази Данојлићева пролећна свежина језика, луцидност мисли и закључака, спремност да се са својим народом буде у добру и у злу, свест о пролазности земног и неуништивости небеског начела у нама.
У обе категорије, појединачну награду „Печат времена“ чини Повеља о признању и новчана награда у износу од 500.000,00 динара, које добитницима додељује недељник Печат. Традиционално, лауреатима се признања уручују 12. маја, на Дан Светог Василија Острошког – покровитеља овог признања. Награде ће ове године бити уручене у Звездара театру.
Досадашњи добитници награде „Печат времена“ за књижевност били су Матија Бећковић (2011) и Рајко Петров Ного (2012), док су ову награду за науку и друштвену теорију добили Милорад Екмечић (2011) и Чедомир Попов (2012).
Милован Данојлић је објавио више од 70 књига белетристике и поезије на српском језику. Добитник је престижних награда за поезију, роман и превођење, попут НИН-ове награде, „Октобарске награде“ Београда, „Змајеве награде“, награде „Бранко Ћопић“, награде „Исидора Секулић“, награде „Десанка Максимовић“, награде „Младост“, награде „Младо покољење“, награде „Невен“, „Виталове награде“, Награде „Милош Ђурић“ за преводилаштво и других.
У делу за које је награђен, Данојлић је, између осталог, записао: „Завичај је заветни терет порекла; ако сам, повремено, покушавао да одахнем од тог терета, ако сам запостављао синовске дужности, бомбардовање из 1999. ме је вратило земљи и њеној истини. Агресија, било да је вербална или оружана, поставља питања која траже недвосмислен одговор. Или си са својима, или си прешао на супротну страну. Наш свет, чије мане добро познајем, под санкцијама и бомбама држао се господски. Од онаквог држања је и непријатељ, да је хтео, могао понешто научити.“