У Клубу – књижари – галерији Гласник, у уторак 23. фебруара, представљене су књиге Видосава Стевановића – Страдија и коментари, Сплин Париза и Ако икадa умрем.
О књигама је, осим аутора, говорио и Петар В. Арбутина, уредник издања и директор Сектора за издавање књига Гласника.
„Када говоримо о ове три књиге ми говоримо из позиције пре свега некаквог нашег нечитања, односно непознавања врло важног и најкреативнијег дела Видосава Стевановића, односно говоримо о нечему што је последица онога назначеног у Дневнику самоће. То је књига која је успоставила сасвим другачији контекст у нечему што је честа појава, а то је тзв. мемоарска проза. Сплин Париза је дневник који почиње тамо где се завршава први део Дневника самоће, а бави се париским данима Видосава Стевановића и његовим погледом из сасвим другачије перспективе на све оно што нам се дешавало. Књига Ако икадa умрем говори о томе како Јосип Броз гледа своју сопствену сахрану. Постоји у овој књизи једна кључна реченица коју не треба заборавити ни у овом времену, а то је 'Диктатори су смртни, али су диктатуре вечне.' Страдија и коментари је наставак Домановићеве Страдије у контексту онога што је постављено самом судбином Радоја и свим оним што је у својој Страдији написао. Ова врста цитата Домановића траје у институцијама српског друштва,“ навео је Петар Арбутина.
Видосав Стевановић је рекао да је као млад човек писао песме, али му је било доста лирског ја, те је сматрао да мора прећи на прозу која му је пружила могућност да исприча приче о другима.
„Као прозни писац ја сам се мењао из књиге у књигу – мењао сам теме, ликове, језик, стил. Ове три књиге показују три врсте мог писања. Овде сам се вратио на ја, али не лирско већ озбиљно, старачко, које размишља о свему што му се догађа и свему што се около догађа. То су биле интензивне године не само списатељски, већ и политички и ту се види на којој страни сам био, на којој страни сам остао, зашто се нисам хтео вратити 2000. године. Сматрао сам да се ствари нису довољно промениле и да се тек неће мењати. Испало је да сам у праву. Описао сам искуство егзила дубоко, страшно и импресивно какво јесте. Онога момента када писац заборави свој језик престаје бити писац. Границе језика су границе света“, навео је Видосав Стевановић.
„Ако икад умрем јесте књига о Титу и замишљена је на дан његове сахране када је Југославија плакала. Тито је био фикција за живота, а остао је то и после смрти. Цео систем, цео један режим, цела једна држава живела је на култу на фикцији Тита. Хтео сам да напишем објективну књигу и узео сам Дракулу да помогне у послу стицања бесмртности. Диктатори желе да трају окамењени и запамћени, а неки и поверују да су заиста бесмртни.“
„Још као млад човек дивио сам се Домановићу и рекао сам себи да ако икад будем имао прилику покушаћу да му узвратим на ту његову храброст, предвиђање будућности, дубоко схватање менталитета. Није наш проблем ни странац, ни стране војске, ни исток и запад, мислим да смо ми проблем као народ сами себи, са својим менталитетом, са својим погрешним кретањем у погрешном правцу“, навео је Видосав Стевановић.