У уторак, 2. јула, у Клубу-књижари-галерији Гласник представљена је књига ЗАБОРАВЉЕНИ СРПСКИ ГРОФ Срђана Милићевића. О књизи су, осим аутора, говорили проф. др Милош Ковачевић и Петар Арбутина, уредник.
Професор Милош Ковачевић је на почетку подсетио на то да „гроф Григорије Милорадовић није најпознатији ни једини српски гроф из Херцеговине, није ни једини коме знаменити писци Херцеговци посвећују романе. Пре него што је Срђан Милићевић одлучио да књижевно овековечи грофа Григорија Милорадовића, то је урадио Јован Дучић с доста познатијим херцеговачким грофом Савом Владиславићем. Та два српска херцеговачка грофа повезује не само херцеговачко порекло него и слава стечена у Русији, али и писци Херцеговци што се одлучише да их ’у роман ставе’“.
„Готово половину романа чини опис грофовог путовања бродом од Трста до Дубровника и назад, путовање и боравак у Херцеговини, с низом догађаја и ликова. У тај део романа укључен је и роман-хроника који о својој породици и прецима пише сам гроф“, објашњава даље професор Ковачевић, да би на крају закључио да „роман Срђана Милићевића спада у сам врх српских романа. И то и према композиционо-структурном критеријуму и према наративном критеријуму постојања и увезивања прича и по критеријуму структурно-семантичког обликовања реченица и микродискурса. Дакле, по свим критеријумима који један роман чине великим романом.“ Посебно је истакао да је „једна од најбитнијих карактеристика овог Милићевићевог романа језик. Најбисернији српски књижевни језик, готово раван Андрићевом. Реченица бисерно и синтаксички и семантички компонована. Уз то кохезивно и кохеренцијски уклопљена у пасусе као микродискурсе, као да и није могуће направити боље синтаксичко-семантичко структурисање“.
Аутор је казао да је роман писао дуго, трагајући за истином не само о себи већ и о животу, завичају, породици и народу коме припада: „Ја сам одрастао између три турска гробља, на 300 м од џамије, па чак и када не размишљате о томе, ви сте ту у том простору и ви му се непрестано враћате ‒ комплексности једног простора и времена, једног народа, премреженим различитим утицајима. Значи тема је бирала мене, а не ја тему. Гроф долази 1883. године, али ја сам догађаје вратио мало раније, у 1850. годину. Та година ми је била занимљива јер је Србија под Турском већ 350 година, ту је турски гарнизон, уместо Народног позоришта је Стамбол капија кроз коју се улазило у град, на Цетињу је владика Петар II, у Херцеговини је велики Али-паша Ризванбеговић, једини везир херцеговачки. У тој години у књижевности Достојевски је у Сибиру, Толстој пише Детињство, Балзак умире, Флобер пише Мадам Бовари. То би био књижевноисторијски простор о коме сам размишљао.“
Петар Арбутина је нагласио да је ово већ четврта или пета књига Срђана Милићевића којом се бавио и казао да је Срђан, попут великих писаца који су му претходили, учинио од Херцеговине један митски простор, који је више ограничен духом него реалним историјским временом.