У књижари „Геца Кон“, у уторак, 25. јануара, представљена је књига ОБИЧАЈИ И ПЕСМЕ СРБА У ТУРСКОЈ ‒ У ПРИЗРЕНУ, ПЕЋИ, МОРАВИ и ДЕБРУ, Ивана Степановича Јастребова.
О књизи су говорили др Бошко Сувајџић, професор на Филолошком факултету Универзитета у Београду, приређивач, Валентина Питулић, професор на Филозофском факултету Универзитета у Приштини, Весна Смиљанић Рангелов, преводилац, и Борисав Челиковић, уредник.
Иван Степанович Јастребов (1839–1894) провео је свој радни век на Балкану као дипломатски представник Руске царевине и остао је запамћен као велики пријатељ српског народа. Дужност руског конзула у европској Турској омогућила је Јастребову, пасионираном истраживачу, да пропутује и упозна Стару Србију, Македонију и Албанију, и да их свестрано изучи.
Био је дописни члан Српског ученог друштва и Српске краљевске академије наука, те почасни члан Академског певачког друштва „Обилић“.
Србија га је одликовала Орденом Таковског крста III реда, Орденом Светог Саве II и I реда, Знаком Црвеног крста и Медаљом Друштва Светог Саве, а Црна Гора Орденом за независност Црне Горе II и I реда.
„Делатност руског конзула Ивана С. Јастребова трајала је четврт века и изузетно је значајна пре свега у политичком смислу, јер се он том делатношћу заузимао за интересе српског народа и поставио се као заштитник њихових права“, истакао је уредник књиге Борисав Челиковић. Како наводи Челиковић, поред своје дипломатске делатности, Јастребов је био изузетно образован човек за то време и говорио је и разумео готово све тада актуелне језике, што му је омогућило приступ широком спектру знања.
„Он је на себе преузео обавезу да руској читалачкој публици представи простор који је он називао ’Стара Србија’. Његова истраживања нису била усмерена само на историју тог простора већ и на књижевност“, каже Челиковић.
Челиковић наводи и да је Јастребов, радећи на делу Стара Србија и Албанија, објавио читав низ чланака у различитим публикацијама.
„Иако је Јастребовљево дело било коришћено у науци, било је тешко доступно. Због тога смо пре неколико година одлучили да његова дела преведемо и тако их учинимо доступним широј јавности“, открива Челиковић.
Он додаје да је тим који је радио на приређивању ових дела био помало затечен одзивом српске јавности, која је била веома заинтересована за Јастребова, толико да су чак три издања Старе Србије и Албаније била комплетно распродата.
„У српској јавности, дакле, постоји читалачка публика која је заинтересована за овако нешто и која не сматра да су овакве ствари застареле.“
Професор на Филолошком факултету Универзитета у Београду, др Бошко Сувајџић, истакао је да је Јастребов својеврсни „вуковац“, следбеник Вука Стефановића Караџића, јер је покрио територију и грађу коју овај реформатор није стигао. „Јастребов je драгоцен јер открива простор који Вук Караџић као сакупљач народног блага није успео да упише у мапу српског стваралаштва, познат под именом Стара Србија. Оставио је сведочанства и о животу и обичајима, језику и веровањима, насељима и становништву, али пре свега о усменој култури и поезији. Ту се најпре мисли на лирску грађу. Све песме бележене су у оригиналу, и оне су живе, инспиративне, свеже. Ова књига јесте збирка народних песама, али је у одређеној мери и књижевноисторијска студија у најширем смислу речи“, каже Сувајџић.
Он наводи да је Јастребов био „велики пријатељ Срба, фасциниран територијом Косова и Метохије“, а имао је и одређену улогу у очувању Призренске богословије.
Према његовим речима, Јастребов посебну пажњу придаје обичајима слављења слава, као и свадбарским обичајима и песмама.
Преводилац Весна Смиљанић Рангелов каже да се у овој књизи налази око 600 песама које су у оригиналу сачуване од заборава, а да се међу њима налазе не само оне које су се примењивале већ и оне које су већ тада биле ван употребе.
„Мислим да ће читаоцима ове књиге посебно бити занимљиве забележене магијске радње и поступци, а такође и описан однос мајки и деце“, сматра Смиљанић Рангелов.
Она каже да је тај однос један од потреснијих момената у књизи.
„Свадбе су весели догађаји, где се тачно зна у којем моменту ће се певати која песма. Међутим, Јастребов наводи само једну материнску песму, а она чак није ни својствена том времену, већ је из ранијег периода, и веома је нежна. У времену којем Јастребов сведочи, однос мајке и детета није био тако нежан“, открива Смиљанић Рангелов. Према њеним речима, „Јастребов наводи да је то вероватно због тешког живота у то доба, када су сви живели под некаквим теретом.“
Смиљанић Рангелов наводи и да се у Јастребовљевом начину бележења грађе јасно виде „његова емпатија и приврженост потлаченом народу“, као и његова велика жеља да ту грађу представи руској јавности.
Професор на Филозофском факултету Универзитета у Приштини Валентина Питулић истакла је да ово Јастребовљево дело има изузетан значај за Србе са територије Косова и Метохије. „Ова књига није важна само за науку, она је један знак поред пута. Ти архаични модели културе Срба на тој територији јесу знак исијавања архетипског и оног што је најдубље укорењено у свести Косоваца“, рекла је проф. Питулић и додала да се ти модели свести нису мењали кроз време, јер је та средина била веома затворена.
Како она наводи, Јастребов је овим подухватом истакао „колико је жива и важна традиција“, а да оно што је он записао, а што и дан-данас живи на терену, служи одбрани националног идентитета.
„Ови модели и облици древне културе данас су једини браник отаџбине и једини ослонац и искорак из времена којим чувамо ментално здравље Косоваца. Једино захваљујући обичајима и обичајним праксама које се и даље баштине на терену постоји архаични облик чувања реда“, истиче проф. Питулић.
Она додаје да „ако се успостави ред обредне и обичајне праксе, она не може тек тако да падне у заборав.“