Налазите се | Представљена књига ИРЕАЛИСТИЧКО ДОБА
У Клубу – књижари – галерији Гласник, у уторак 10. маја, представљена је књига ИРЕАЛИСТИЧКО ДОБА, Српска књижевност од 1990. до 2010. – критичка пролегомена Стојана Ђорђића.

О књизи, која је објављена у Гласниковој колекцији „Пропланци есеја“, а коју је уредио Никола Вујчић, осим аутора говорио је и проф. др Слободан Антонић.

Антонић је истакао ауторову јаку и провокативну тезу, која следи питање: да ли српска књижевност прати друштвене промене с краја 20. и почетка 21. века и какве су њихове евентуалне рефлексије по књижевност?
„Ђорђић сматра да то јесте случај и креира концепт иреалистичке књижевности, који нема свој манифест и школу мишљења јер као такав није препознат ни од стране аутора који се могу сврстати у тај оквир, али га он оправдано препознаје и то је заправо први корак ка успостављању самосвести једне такве књижевности“, констатовао је Антонић.
Он је нагласио да Ђорђић као временски оквир епохе наводи последњу деценију 20. и прву 21. века, и такође оценио да ће главни утисак читалаца ове књиге бити тај да се нешто важно догодило у тој епохи, али и да она још није завршена.
Ђорђић у свом приступу, сматра Антонић, настоји да одржи континуитет с најбољом традицијом српске књижевне историографије, на коју се највише ослања и у коју уноси извесне иновације, као што су књижевнокритичка аргументација и конкретизација уметничких значења и естетских квалитета у одабраним остварењима, те пребацивање тежишта са стандардних књижевноисторијских структурних јединица (епохе, правци и писци) на поетичке промене и појединачна књижевна дела, која уједно постају кључни предмет истраживања, сазнавања и вредновања књижевне историје.

Аутор се посебно захвалио издавачу (Гласнику) и уредницима Петру Арбутини и Николи Вујчићу, као и професору Антонићу који је из угла социолога говорио о овој теми, што је, како је оценио, посебно важно због потребе да се успостави комуникација између друштва и књижевности.
„Ово је нови жанр, који заправо представља књижевноисторијско и књижевнокритичко сагледавање једне епохе као засебне целине у српској књижевности, што свакако тек треба доказивати, а ја сам само покушао да покажем везе и успоставим оквир“, казао је Ђорђић.
Као главни критеријум за издвајање ове епохе он је навео поетички, а писце који су део ње назвао сензацијом у српској књижевности јер избијају у први план књижевне еволуције и не заостају за највишим књижевним достигнућима претходних епоха, стварајући изузетна, високо естетизована, уметничка дела.
„За разлику од других, ова епоха је сагледана тако да главне јединице њене анализе представљају појединачна књижевна дела“, објаснио је Ђорђић.

Стојан Ђорђић у овој књизи полази од ширег друштвеноисторијског контекста и промена у свету и код нас (рушење Берлинског зида, пад комунизма, ратови на просторима бивше Југославије и њен распад, процес друштвено-економске транзиције), нуди аргументе за временско разграничење и описује поетичке промене у српској књижевности тога доба, од којих су најважније слабљење постмодернизма, напуштање миметичке поетике и прелазак на иреалистичку књижевност. Он издваја процес естетизације и јачања аутономије књижевности као окосницу континуитета српске књижевности током целог 20. века, прати главне иновације у уметничком надахнућу, сензибилитету и поступцима обликовања и, најзад, најзначајније најзапаженије уметничке домете српских писаца од 1990. до 2010.
Стојан Ђорђић (1950), књижевни критичар, историчар српске књижевности, теоретичар и универзитетски професор, предавао је српску књижевност 20. века и креативно писање. Приредио је више од 15 књига наших писаца, између осталих и изабрана дела Јована Дучића, Момчила Настасијевића, Бранка Ћопића, избор приповедака Иве Андрића и Петра Кочића, зборник интервјуа Миодрага Булатовића...