У књижари „Геца Кон“, у петак, 24. децембра, представљена је књига Први српски тајкун Александра Гајовића.
О књизи су говорили Дејан Лучић, књижевник, Роберт Немечек, музичар и филмски експерт, и аутор.
„Роман је инспирисан догађајима око тајкуна Бате Тодоровића који је био домаћи Џејмс Бонд шездесетих година прошлог века“, рекао је књижевник Дејан Лучић. Овом приликом открио је и како је словеначка Удба одавно сарађивала са странцима на разбијању Југославије, као и како се правио новац, не само за државу него и за политичаре.
Роберт Немечек истиче да ће свако ко узме ову књигу у руке прочитати је у даху и да ће се она сигурно екранизовати. „Ово је право благо које треба да се чува“, закључује он.
Аутор Гајовић је нагласио за себе да је он човек књиге. „Никада нећете доћи код мене кући а да не видите књигу коју читам. Тренутно читам Заштитнике“ Џона Гришема, који је мој узор. Када сам погледао ког је датума писао то штиво, у коме се бавио ослобађањем невиних затвореника који су провели двадесетак година на робији, схватио сам да сам у исто време и ја стварао Првог српског тајкуна. Да ли је то нека космичка веза између њега и мене или сам ја исувише идеопоклоник тог великог америчког писца, не знам? То је нешто што ће време показати“, тврди Гајовић.
Писац открива да је Први српски тајкун уједно и омаж његовом покојном оцу Мирославу и случају који је срчано и врло предано водио четири године, а био је везан за особу која је главни лик Александровог романа.
„Ово је књига о односу адвоката и клијента и дело о једном тренутку наше давне историје, тачније старих, добрих времена. Питање је за кога су баш била добра? Најзад, то је однос између система и успешног појединца који се издвајао својим радом, способношћу, али му систем и друштво нису дозвољавали да се истакне, већ су га гурали у амбис. Ово је био један монтирани процес, где је окривљен и оптужен, осуђен пре него што је суђење и почело. Неправда која је постојала у том тренутку подстакла ме је да урадим ово дело, захваљујући самом предмету који сам имао прилику да читам, а притом сам и лично био присутан на изрицању пресуде. Четрдесетак година касније сео сам и написао роман, за који могу да кажем да је узбудљив и да се чита у једном даху, а то ми је и био циљ“, закључује аутор Првог српског тајкуна.