Налазите се | Представљен КОМЕНТАР КОНВЕНЦИЈЕ ЗА ЗАШТИТУ ЉУДСКИХ ПРАВА И ОСНОВНИХ СЛОБОДА
У Клубу – књижари – галерији Гласник, у уторак 3. октобра, представљено је ново издање из Гласникове Правне библиотеке - Коментар конвенције за заштиту људских права и основних слобода, који потписује група аутора - правних стручњака, међу којима су судије, адвокати, професори правних факултета и некадашњих судија Европског суда за људска права (ЕЉСП).
Аутори ове књиге, објављене у оквиру едиције „Коментари“, а коју је уредио Миодраг Радојевић, јесу проф. др Драгољуб Поповић (аутор и уредник издања), проф. др Виолета Беширевић, др Славољуб Царић, проф. др Марија Драшкић, др Владимир Ђерић, проф. др Горан П. Илић, др Иван Јанковић, др Едо Корљан, проф. др Ивана Крстић, проф. др Танасије Маринковић и проф. др Татјана Папић.
На представљању су говорили Драгољуб Поповић, Марија Драшкић, Виолета Беширевић, као и један од бивших уредника Гласникове Правне библиотеке, Танасије Маринковић, који се први обратио окупљеним новинарима, стручњацима из области права - како онима из правне праксе, тако и онима из академске заједнице – затим представницима државних органа те свим заинтересованим за ову правну проблематику. Он се захвалио Гласнику и његовим претходним и актуелним руководиоцима на разумевању важности овог дела и подршци коју су аутори добијали у току претходних пет година, колико је трајала израда Коментара.
Захваљујући се својим колегама коауторима на преданом раду, он је оценио да смо као резултат добили књигу од великог друштвеног значаја – правно штиво које представља заокружену, детаљну и педантну слику Конвенције о људским правима и Европског суда за људска права. „Ово је књига за све оне који се у праву баве овом праксом, за све оне које занима правна теорија људских права, као и за све оне који желе да се упознају са главним начелима људских права која важе у већем делу света“, истакао је он. Маринковић је такође додао и то да ова књига лепо и прецизно објашњава „ко је све у једној држави надлежан за заштиту људских права“. Он је изнео податак да је у тексту Коментара анализирано преко 1.000 најважнијих и најрепрезентативнијих пресуда ЕСЉП, чиме је стручноправни осврт на чланове Конвенције поткрепљен непроцењивим материјалом из праксе (само списак пресуда ЕСЉП узетих у обзир за овај Коментар заузима 26 страница у књизи).
Драгољуб Поповић, бивши судија Европског суда за људска права, подсетио је да земље у окружењу углавном немају сличан коментар Конвенције за заштиту људских права и основних слобода иако су потписнице исте. То говори о озбиљности наше правне струке и спремности нашег друштва да се системски адаптира на међународне стандарде правне заштите људских права. „Иако ситуација с овим правним подручјем није на идеалном нивоу примене у пракси, од 2004, када је Србија ратификовала Конвенцију, приметан је константан раст и развитак капацитета системске заштите људских права у Србији“.
Један од аутора, професорка породичног права на Правном факултету у Београду и некадашња судија Уставног суда Марија Драшкић, оценила је да је пут који смо као друштво прешли од 2004. до данас неочекиван и суштински велики управо јер је сваки грађанин сада у могућности да затражи заштиту пред међународним инстанцама онда када се осети угрожено и незаштићено пред правним институцијама сопствене државе. „Пре 10 или 15 година мало ко је веровао да ће таква могућност бити доступна било ком појединцу, па ипак, иако је изгледало нестварно, у наше време свако је у прилици да потражи правду у случају када га његова држава недовољно штити или га ускраћује за поједина права“. Она је на крају закључила да све то, међутим, није још на највишем нивоу и да смо „и даље далеко од тога да су позитивни потенцијали Конвенције у пуној мери присутни у нашим правним оквирима и стандардима који се примењују“.
Професорка Правног факултета Унион у Београду Виолета Беширевић осврнула се више на правнотеоријско питање утицаја Конвенције на национална законодавства у општем смислу. „Значај ове конвенције је немерљив. Она је довела до хармонизације права у Европи“. Појаснила је, да су на основу тог међународног акта, пресуде ЕСЉП обавезујуће за све државе уговорнице – тј. ове државе су обавезне да ускладе и, штавише, континуирано усклађују своје законодавство с правним одредбама и општим духом Конвенције. „Свака пресуда суда у ма којој земљи која се позива на текст Конвенције за заштиту људских права и основних слобода има реалне правне консеквенце на правосудни систем и праксу свих 47 чланица потписница, а одлука у једној држави извршава утицај на законодавство и судску праксу у другим државама.“ Она је напоменула и то да значај Конвенције прераста европске оквире, те да се њен утицај почиње ширити и на земље које нису потписале Конвенцију, као што је то, на пример, случај са земљама бившим колонијама или земљама англоамеричког комонвелта. Текст Конвенције, као и одлуке Европског суда за људска права често су цитирани у судовима држава Африке, Латинске Америке и другим.
Присутнима су се на крају обратили и представници државних органа и институција, а међу њима и повереница за заштиту равноправности Бранкица Јанковић и повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности Родољуб Шабић. Они су посебно похвалили значај ове књиге, подвукли њен капитални допринос српском правном уређењу и друштвеној сигурности. Захвалили су се тиму аутора и Гласнику, оцењујући да смо сведоци „импозантног правног подухвата, који ће убудуће неизмерно олакшати рад надлежних државних органа“.