У среду, 16. априла, у књижари „Геца Кон“ представљена је књига ПРОДАВНИЦА МАГЛЕ, Радомана Кањевца.О књизи су говорили Гордана Милосављевић Стојановић, уредница издања, Петар В. Арбутина, књижевни критичар и аутор.Књига Продавница магле, обликована у маниру лирске медитативне прозе, необичан је наставак претходне Кањевчеве књиге Човек у сенци, коју је пак уредио Петар В. Арбутина и која је у Гласнику имала два издања.
Сажетим и језгровитим песничким стилом Кањевац, овог пута у форми есеја и путописа, промишља савремени свет и титраје душе човека у њему. Разноликост тема меандрира између крајње личних и свеприсутних, попут ходочашћа на Свету Гору, сећања на мајку, импресија о Андрићу, Новаку Ђоковићу, лепоти говора, филму, надахнућу, Косову и Метохији. О Балкану... Продавница магле читаоцу открива пишчеве дамаре и усхићења, каткад мисаоно, каткад духовито, а понекад и иронично тумачећи стварност која нас окружује.
„У односу на Човека у сенци, ова књига има више путописа, укључујући и онај о Голом отоку, на ком је био мој деда. Први пут сам проговорио о свом детињству. Уопште, писао сам о стварима о којима размишљам, које ме занимају годинама. А наслов је ироничан...“, истакао је Радоман Кањевац.
„Песник и политичар су два света, две супротности у сваком погледу. Политичар је увек на земљи, у неизвесној борби са свакодневним, реалним, животним проблемима, песник је увек у облацима, са благим презиром према свему што је банално и свакодневно...“, пише Кањевац, док се у другом есеју осврће на књижевни живот: „За писца је успех често опаснији од неуспеха. Неуспех производи гнев који вас подстиче на писање, а успех вас доводи у ситуацију да изгубите критеријум и лако помислите како је све што напишете добро. Тако се догађа да писац, након једне добре књиге, објави неколико лоших. У нашем успеху се најчешће налази клица нашег неуспеха.“ Занимљиво је и запажање о Ничеу: „Кад је Фридрих Ниче купио писаћу машину, један од његових пријатеља приметио је промену стила у његовом писању. Ничеова језгровита проза постала је сажетија, више телеграфска и Ниче је и сам закључио да ’наша опрема за писање учествује у обликовању наших идеја’.“ Или о Новаку: „И док смо понављали да желимо да живимо као сав нормалан свет, Новак Ђоковић је био једини производ који смо, у годинама првобитне акумулације сумњиво стеченог капитала, могли да понудимо свету.“ Управо је уредница издања Гордана Милосављевић Стојановић указала на везу између писања и читања у Кањевчевим записима – писање је за њега као сејање, а читање као жетва, али је и налик на слушање музике.
Петар Арбутина подсетио је на то да је Исидора Секулић овакве текстове звала службом, али је уочио и то да је и у тим службама Кањевац и даље песник, и када пише о примордијалним утисцима из детињства, и када пише о свом односу према уметности, посматрајући Пикасову Гернику. Али, притом, Кањевац јасно увиђа границе између старности и реалности унутар уметничког дела. „Због хиперпродукције ми смо изгубили радост читања, међутим, ову књигу створила је радост читања“, додао је Арбутина.