Посвећен раном прозном дјелу Светислава Басаре, сувременог српског књижевника од ширег јужнославенског значаја, предложени се рукопис аналитички усредоточује на проблем конституирања ауторовог писма и успоставе референтног оквира за његову критичку процјену. Полазећи од тезе да је наглашена метатекстуалност раних Басариних прозних текстова усмјерена на преиспитивање како конститутивних елемената приповједног текста тако и систематских посљедица међуодноса исказивања и референцијалности, ауторица показује како се Басарин наративни пројект не исцрпљује у аутореференцијалности него се развија према мимези нестварности збиље.