Књига Драгане Поповић Жене у науци: од Архимеда  до  Ајнштајна пре­д­ставља у нашој средини дуго очекивани улазак женских студија у готово неприкосновено подручје природних, „тврдих“ или, како би понеко рекао, „правих“ наука. Ово узбудљиво штиво стога може да се чита као једна „друга историја науке“, као својеврстан лексикон, али и као низ прича о изузетним женама, јаким, талентованим и одлучним да по сваку цену, страсно, следе захтеве свог бића.

Проф. др Биљана Дојчиновић

Тема које се прихватила Драгана Поповић у својој новој књизи припада области студија рода, иако се често истраживања ове врсте укључују у тзв. женску историју, поддисциплину културне историје, која је у последње четири деценије заузела значајан простор. Ове студије су настале не само да би се добила „обрнута слика“ дотадашњих знања о прошлости већ и стога што савремена виђења претходних времена отварају простор за занемариване групе које су такође чиниле део историје, посебно маргинализоване, или по друштвеном или по родном кључу. Тежњу ка потпунијим знањима ова књига допуњује у области која се односи на историју науке, фокусирајући се на учешће и допринос жена у више научних дисциплина.  Студија Драгане Поповић прва је ове врсте у нашој средини.

Проф. др Љубинка Трговчевић Митровић

Не само у нашој средини него и у другим академским заједницама, не постоји много оних научница чија су призната професионална достигнућа, с једне стране, део света природних наука, а које су истовремено и део просветитељских напора феминизма. Драгана Поповић  својим знањем и посвећеношћу припада и једном и другом. Њена књига Жене у науци: од Архимеда до Ајнштајна могла је да настане само на том споју, на начин на који су повезани разу­ме­вање строгих захтева природних наука и ширина коју у феминистичким текстовима и хуманистици има интердисциплинаран приступ знању; не треба наглашавати колико је нашој средини оваква књига била потребна.

Проф. др Даша Духачек

Представљена књига ЖЕНЕ У НАУЦИ
23. Новембар 2012.

У Кафе – књижари – галерији Гласник је у четвртак, 22. новембра представљена књига Жене у науци: од Архимеда до Ајнштајна Драгане Поповић.

Осим ауторке, на представљању књиге говорили су проф. др Биљана Дојчиновић и проф. др Илија Вујачић.

Вујачић је напоменуо да је ауторка професорка биофизике на београдском Факултету ветеринарске медицине, дугогодишња координаторка Центра за женске студије и чланица садашњег Савета Центра, а такође и чланица Уређивачког одбора часописа за феминистичку теорију Генеро.

„Драгана Поповић је објавила више од 200 радова из радијационе/биофизике и научне есејистике а области интересовања су још образовање, жене у природним наукама, историја науке“, истакао је Вујачић.

Он је испричао да је у моменту када му је стигао рукопис књиге Жене у науци, приређивао дело о периоду ренесансе у свету и да га је шокирало што међу именима научника (њих 500), није било име ни једне жене. У рукопису књиге Жене у науци, открио је да су у њему наведене многе жене које је требало да буду укључене у преглед научника из доба ренесансе.

Он је скренуо пажњу и на детаљ да су две кинеске царице заслужне за два и те како важна открића – папира и свиле. Вујачић, стога, сматра да је овај преглед жена које су од антике до наших дана дале значајан допринос науци, подстицајно штиво за даља истраживања.

Биљана Дојчиновић је казала да је с ауторком сарађивала када су покретале родне студије на овим просторима и да је не чуди што је књига о женама у науци чекала тако дуго да се појави, и да се то може тумачити као последица односа наше средине према женама у науци и према родним студијама.

Она је рекла да је Поповићева својом књигом отворила велико питање о улози жена у науци и аргументовано показала да их је било али су остајале у сенци.

„Књига је веома корисно штиво за све генерације жена, а посебно оне младе јер их уверава да треба да следе своју жељу да се самоостваре у позиву који су одабрале“, нагласила је она.

Према речима ауторке веома је обимна литература на енглеском језику о женама – научницама, али је изузетно мало података о Српкињама у науци и то све до наших дана.

Њена амбиција је стога, како је сама навела, била да све жене које су дале допринос науци учини видљивим и зато је одабрала да овај преглед учини приступачан лаицима уместо да га оптерети стручним подацима о радовима појединих научница.

Као битан елемент у свим биографијама научница она је навела подршку коју су им давали породица и мушкарци – научници, с којима су сарађивале, а најчешће се радило о очевима, браћи и мужевима. Она је запазила и да су се жене у науци појављивале у таласима (античка Грчка, ренесанса у Италији, крај 19 века када им је омогућено да студирају на универзитетима...), а важан елеменат у свему томе била је, наравно, и класна припадност, јер су се науком могле бавити углавном жене из високог друштва.