Про­у­ча­ва­ња тео­ри­ја и мето­до­лош­ких при­сту­па истра­жи­ва­ња поли­ти­ке од суш­тин­ског су зна­ча­ја за савремену мето­до­ло­ги­ју и поли­тич­ку нау­ку. То је и могу­ћи пут да се поки­да­ју копре­не магли­на, откло­не заблу­де и кон­фу­зи­је о поли­ти­ци и поли­тич­ким фено­ме­ни­ма, а поли­тич­ка нау­ка с мар­ги­на и кате­дар­ских егзи­би­ци­ја усме­ри на маги­стра­ле науч­ног сазна­ња. Са ста­но­виш­та истра­жи­вач­ке прак­се наро­чи­ти зна­чај има про­у­ча­ва­ње савре­ме­них мето­до­лош­ких при­сту­па, посеб­но оних који су у XX веку има­ли, али и сад има­ју, зна­чај­ну уло­гу у друш­тве­ним и поли­тич­ким нау­ка­ма. Иако се то сма­тра јед­ном од нај­ва­жни­јих тема методоло­ги­је, осим у уџ­бе­нич­кој лите­ра­ту­ри, про­у­ча­ва­ња мето­до­лош­ких при­сту­па истра­жи­ва­ња поли­ти­ке вео­ма су рет­ка.

Представљена књига ИСТРАЖИВАЊЕ ПОЛИТИКЕ – БИХЕЈВИОРАЛНИ ПРИСТУП

06. Фебруар 2013.

У Клубу – књижари – галерији Гласник, у уторак 5. фебруара, представљена је књига Истраживање политике – Бихејвиорални приступ др Миодрага Ђорђевића.

О књизи су, осим аутора, говорили проф. др Илија Вујачић и проф. др Иван Радосављевић.

Ђорђевићева књига, како је констатовано, није корисна само студентима политиколошких наука већ и онима који немају потпуно образовање из ове области, а посебно самозваним политичким аналитичарима.

Вујачић је напоменуо да се у студији колеге Ђорђевића, поред пионирског истраживања једне политичке теорије, могу сагледати и примери њене примене које је аутор испитивао у својој вишегодишњој пракси, радећи у различитим институцијама.

„Студија прати и историјат ФПН, чији развој заправо почива на развоју бихејвиоралног приступа политичком изучавању“, нагласио је Вујачић. Он је оценио и да књига даје смернице како и на који начин мерити одређене појаве у друштву и како употребити те податке.

Време о коме пише Ђорђевић јесте време настанка бихејвиоризма, приступа који је направио револуцију у политичким наукама, јер се оријентисао на аналитички и емпиријски приступ који је до шездесетих година 20. века био доминантан приступ истраживања у политичким наукама“, подсетио је он. „Књига даје основна схватања бихејвиоризма, основне теоријске поставке и категоријални апарат, а аутор је морао да истражи обиман материјал, проучи бројне истраживаче и теоретичаре. Реч је стога о делу пионирског карактера јер се бави веома утицајним бихејвиористичким приступом у 20. веку код нас, приступом који је био веома значајан за развој политичке науке свуда, а пре свега у САД и у англосаксонском свету.“

Радосављевић је скренуо пажњу на чињеницу да је Ђорђевић у својој студији изнео занимљив податак да се идеје приступа које он анализира, иако деценијама уназад везиване за америчко тло, први пут заправо јављају у Русији у 19. веку. Он је оценио да је предмет књиге разматрање седам, осам проблемских кругова, од којих би сваки могао да буде предмет посебног интересовања.

„Први пут на нашем језику даје се поимање бихејвиорализма, отклањају заблуде изношењем сазнања која до сада нису била предмет обраде у нашој научној литератури“, истакао је Радосављевић и напоменуо да је књига корисна и аналитичарима, и новинарима и дипломатама.

Аутор је, образлажући мотиве за бављење овом материјом, подсетио и на ницање агенција за истраживање јавног мнења које су, ступивши на јавну сцену, медијски експонирале тзв. политичке аналитичаре.

„Међу њима се осим оних образованих нашао и велики број вечитих студената, а међу њима и оних који су, примера ради, студирали машинство“, рекао је Ђорђевић.

Један од мотива Ђорђевић је нашао и у тренутној ситуацији у Србији како би указао да и у кризним временима држава, уз помоћ моћних појединаца, треба да улаже у образовање и науку. Он се стога осврнуо и на време када су САД биле у дубокој кризи, када је и настао бихејвиористички правац. Тада су спроведена и најозбиљнија научна истраживања на основу којих су касније дугорочно трасиране смернице развоја друштва.

Када је реч о нашој свакодневици, Ђорђевић указује на лаичка истраживања и несистематско улагање у друштвене науке, на проблем увођења методологије и слично. Управо у поређењу наше и светске праксе и указивању на важност развоја друштвених наука темеље се истраживања објављена у Ђорђевићевој књизи.

„Поставља се питање ко стоји иза овог приступа у САД, ове оријентације и покрета: САД су тридесетих биле у сличној ситуацији као ми данас, а иза развоја политиче науке тамо стоји држава и њена два председника – Вудро Вилсон и Теодор Рузвелт, а тад Карнеги, Рокфелер и Полт формирају фондације и усмеравају новац ка факултетима који достижу ниво реномираних европских универзитета; други ниво је стипендирање будућих докторанада, талентовани се шаљу у Европу да употпуне своја сазнања; трећи ниво је државни пројекат формирања Савета за друштвено-научна истраживања, а то је чувена Студија рата где су се научници обучили да емпиријски раде на истраживању рата“, подсетио је он објаснивши да је уложено око 10 милиона долара за докторанде из области друштвених наука, који су потом постали окосница друштвене науке у 20 веку.

Према речима Ђорђевића, Србија би данас требало да улаже у науку и образовање и студенти би требало да се образују теоријски да би озбиљно приступили истраживањима.

„Потребно је образовање стручњака из области друштвених наука за друштвене и политичке анализе онога што се збива у друштву, јер не треба посебно подсећати ко све код нас наступа на трибинама и округлим столовима – нема методологије истраживања за комплетну ту област, зато мислим да ће не само студенти него и сви други из ове књиге сазнати нешто више о друштвеним наукама“, закључио је Ђорђевић.

Погледајте видео материјал: