Како ова
књига носи наслов Повијест свјетске књижевности, читатеље ће можда изненадити
што није налик уобичајеним таквим приручницима, а приложен јој је и додатак који
се разликује како у тематици тако и у начину излагања. У њој се у главном дијелу
тек врло мало говори о изванеуропским књижевностима, а о хрватској књижевности и
знатно више но што би јој у тако уском избору могло припадати. Додатак пак прије
је својеврсна метафоричка конструкција развоја модерне прозе но прилог било каквој
традиционалној повијести књижевности. Разлози су такве структуре с једне стране
у практичној намјени, с друге у покушају да уз приручнички карактер књиге додам
и нешто од властитих схваћања повијести књижевности, а с треће се барем у некој
мјери могу и теоријски образложити. Што се тиче овога посљедњег, желим упозорити
на мој есеј „Концепције повијести свјетске књижевности“, који је објављен у Теорији
књижевности. Рјечнику књижевнога називља, објављеној у прошлој мојој књизи овог
издавача. Тамо сам, наиме, покушао објаснити како држим да се повијест свјетске
књижевности не може написати по узору на повијести појединих националних или некако
другачије уже одређених повијести књижевности, а нити на повијест других умјетности.
Кључна је при томе моја теза да се због разноликости језика и ширине обухвата не
може ни замислити објективистички приказ цјелокупне грађе свјетске књижевности,
па се сваки такав покушај своди на пројекцију. Таква пак пројекција произлази из
рецепције коју нека национална култура и посебно књижевност нужно садржи када се
ради о другим књижевностима, а како је она ограничена и знањем аутора те културом
и књижевношћу којима он припада, али и напором да обухвати што више од богатства
свјетске књижевности, свака се повијест свјетске књижевности, сматрам, може описати
једноставном формулом: „моја је, наша и свјетска“.
Миливој Солар