ОДРОНИТИ ОСЕЋАЊА
Верује се, добар наслов мора да одражава суштину садржаја књиге, да привлачи пажњу читалаца и буде срочен језгровито, како би се лакше памтио. Према томе, јасно је, дугачки наслови не испуњавају макар трећи услов. Осим тога, дугачки наслови нису „згодни“, јер слова морају да се умање како би све „стало“ на корицу. Мала слова, пак, нису добра, јер наслов тада није уочљив у овом свету лажног изобиља, где се штеди само на речима.
Читалац, по правилу, зна за онај наслов књиге који је коначан, који је и штампан. Остали могући наслови, који су разматрани, а нису усвојени, за читаоца остају тајна. Није ми познато да су уредници „оптерећивали“ читаоце дилемама које су имали током „процеса насловљавања“. То нити је обичај, нити оставља повољан утисак о уреднику. Јер, суштина уредничког посла јесте да уређује, да све постави као „несумњиво“, баш тако и никако другачије. Почевши од наслова!
Ипак, зашто не признати, овај уредник се предомишљао између три наслова: БИТИ СЛОБОДАН, БИТИ РОКЕНРОЛ и БИТИ КАМЕН КОЈИ СЕ КОТРЉА. Првог се лишио зато да не би био „само“ цитат чувених стихова, а трећег јер је предугачак и није лак за изговор. Мада би порука рокенрола могла бити управо то: бити чврст и постојан као камен, а опет покретан, макар толико да се покрене други камен, а други камен покрене трећи... до правог „одрона осећања“.
Примећујете, оно бити, као постојати, живети или имати став, у све три варијанте било је несумњиво. Текстови Петра Пеце Поповића и Михајла Пантића у књизи о српском рокенролу то саопштавају на најлепши могући ‒ присан начин. Реч је о месту где се не треба чувати од „одрона осећања“.